Kratko o postavljanju granica

//Kratko o postavljanju granica

Kratko o postavljanju granica

Sećam se, u mojoj porodici se nikad nije zaključavala kuća. Živeli smo u malom mestu, pa iz ove današnje perspektive to stvarno može da deluje suludo, ali bilo je tako. Ograda oko kuće nezavršena, nije je bilo, kuće otključane, auto ispred kuće otključan, drva iza kuće naslagana, dostupna… Svi smo spavali u toj nezaključanoj kući. Uvek se svraćalo bez ikakve najave, onako usput, s puta, u svako doba dana, nekad i noći.

Setim se malopre kako se često dešavalo da kroz naš kraj prolaze Romkinje, uglavnom da prose, neka da gataju, neke su nešto i prodavale. I dešavalo se da budem sama kod kuće, jer sam popodnevna smena u školi, i jedna Romkinja je to nekako uklavirila i počela da svraća. I sećam se ogromnog straha koji sam osećala! Žena je na vratima, ja kod kuće sama, novac stoji na vidnom mestu u kući, tu gde se uvek držao, a ja, dete, em uplašena, em ne umem da ne pustim nekoga u kuću. Nisam imala od koga da naučim. Ona je uglavnom nešto molila da joj dam. Nekad bih joj dala nešto od hrane, a jednom je bila navalila da joj dam nešto od garderobe. I sećam se da sam trčala ko bez duše u sobu da uzmem nešto da joj dam, bojeći se da za to vreme može da pokupi onaj novac koji tako vidno zove da se uzme, ili nešto drugo. I stojim ispred ormara, svog naravno, i sve što je u njemu nosim, ali “moram” nešto da joj dam. I izaberem svoju omiljenu bluzicu, sećam je se do detalja i dan danas, bila je bela sa zlatnim tačkicama, od divnog materijala, a pošto sam u to vreme počela da se debljam, rešim na brzaka da je najbolje da se nje odreknem. Nikad je nisam zaboravila.

Teško mi je dok ovo pišem, sećam se tog straha, i stida, te nemoći i neznanja da postavim bilo kakve granice, tog straha da ću da pogrešim. Da je bilo šta iz kuće ukradeno, ja bih dobila najstrašnije grdnje.
Moj debeli i dugogodišnji rad na tome da naučim da postavim granice, jasno je svima, bio je nužan. Zahvalna sam sebi danas i svim ljudima koji su mi na tom putu pomogli.

Međutim, naša rana iskustva toliko su duboko utkana u nas i toliko su snažna, da i dan danas u nekim situacijama moram debelo da se pomučim da postupim u skladu sa svojim granicama. Pored toga, i dan danas, u susretu i odnosu sa ljudima koji bez ikakvog problema jasno, glasno, razgovetno i čvrsto postavljaju granice (što i jeste ispravan način), teško mi je da ne osetim neprijatnost, nekakav osećaj nepravde, kao da neki unutrašnji dečji glasić u meni i dan danas šapatom pita “kako može ovako”.
Može. I treba. Granice su jedini siguran put u zdrave odnose i u zdravo življenje. Ako ja umem jasno, glasno, razgovetno i čvrsto da saopštim drugome dokle može sa mnom, ja time poštujem ne samo sebe, nego i drugu osobu. U takvim odnosima teško da ima laži i prevare.

Roditelji, budući ili sadašnji, koji ovo čitate, pročitajte opet. I razmišljajte o ovome.

Zadatak roditelja, jedan od najvažnijih, jeste da detetu postavlja granice, ali i poštuje detetove granice. Za takvo umeće potrebno je da umete da čuvate granice svoje ličnosti, jer deca gledaju i naše ponašanje i življenje, i upijaju kao sunđeri. Radite na sebi, jer ćete jedino tako pomoći i svojoj deci da se razvijaju onako kako i želite, zdravo i pravo.

Bila sam tužna dok sam pisala ovaj tekst, tužna zbog devojčice koja i dan danas živi u meni, koja je imala gorke trenutke poput ovog. Međutim, spokojna sam, jer u najvećem broju situacija ja danas umem da je zaštitim i da je utešim, da je volim i negujem, onako kako mi je to bilo potrebno kad sam bila dete.
Taj dar podarila mi je psihoterapija.

Mislite o tome,
Olivera Milutinović

By |2018-02-24T15:52:00+00:00February 24th, 2018|Psihološke teme|0 Comments

About the Author:

Leave A Comment