Intervju za blog BUKA o ljubomori

//Intervju za blog BUKA o ljubomori

Intervju za blog BUKA o ljubomori

Koleginica Olivera Petrović intervjuisala me je za blog BUKA, ovog puta o ljubomori.

Da biste pročitali originalni članak, kliknite ovde.

Protekle nedelje smo razgovarale o ljubavi na čemu sam ti zajedno sa čitaocima Buke neizmerno zahvalna, a sada bih te zamolila da nastavimo da razgovaramo, ovog puta o ljubomori. Za ljubomoru kažu da je do neke mere zdravo imati je,da  treba imati meru?Da li ljubomora može biti zdravo osećanje i kada? U kojim slučajevima?
Mnogo mi je drago što nastavljamo naš razgovor, a kuda bismo bolje nego sa ljubavi na ljubomoru. Prvo mi se prirodno nameće da kažem da su sva osećanja koja postoje ljudska, odnosno, svojstvena ljudima, i sva imaju i nekakvu funkciju, inače zašto bi postojala.

Šta je uopšte ljubomora, da probam za početak da je odredim malo bliže.

Prvo što nam obično pada na pamet kada se pomene ljubomora jesu partnerski odnosi. Iz tog razloga krenuću sa određenjem pojma iz tog ugla, ali bih volela da se osvrnemo u nastavku teksta i na nastanak ljubomore kao osećanja u ranom detinjstvu.
Ljubomora je neprijatna emocija, kažem neprijatna zato što osoba doživljava neprijatnost, veću ili manju, dok oseća ljubomoru. Da bismo uopšte osećali ljubomoru, mora prvo da postoji osoba čiju ljubav želimo, i mora postojati treća osoba, koja „preti da nam oduzme ljubav koju želimo“. Znači, bez ljubavnog trougla, makar u našem doživljaju (ne mora da znači da u realnosti postoji ljubavni trougao) nema ni osećanja ljubomore. Funkcija tog neprijatnog osećanja jeste da nas upozori da je naš odnos bliskosti koji sa nekim imamo ugrožen, ili „napadnut“ da tako kažem, i da postoji treća osoba zbog koje nam i „preti opasnost“. I tu sad negde možemo da kažemo da se radi o funkcionalnom osećanju za nas (pre bih koristila reć funkcionalno, nego zdravo). Ako pričamo o zreloj osobi koja ume da prepozna svoja osećanja, razume ih i upravlja njima, onda je ovo za takvu osobu poziv da dobro razmotri situaciju koja se realno događa, da onda zrelo i otvoreno porazgovara sa partnerom o tome šta se događa. I onda su na pravom putu da reše i otklone novonastale poteškoće.
Da bismo ovo mogli da uradimo na opisani način, na prvom mestu moramo imati razvijenu sposobnost vladanja intenzivnim emocijama (neutralizacija) i razumevanja razloga za javljanje tih emocija (mentalizacija). Ukoliko osoba ima periode intenzivnog osećanja ljubomore koja je preplavljujuća i koja upravlja osobom, a ne obrnuto, te je nemoguće biti razborit, razložan, nemoguće je postupati promišljeno, hladne glave, već osoba postupa impulsivno, sa tendencijom da ljubomora pređe u destruktivno (npr. smišljanje osvete) ili autodestruktivno ponašanje, najbolje je da se takva osoba obrati stručnom licu, jer ovde govorimo o toj „nezdravoj“, odnosno, nefunkcionalnoj, neurotičnoj ljubomori. Zaista je nekada potrebno raditi na tome da nam naša osećanja postanu prijatelji, ili naš sistem podrške, i psihoterapija je uvek pravi izbor za poteškoće ove vrste.

 

             Ukoliko se osoba u svakoj vezi oseća kao na bojnom polju, napadnuto, ugroženo, kao da preti opasnost sa svih strana, ako preovladava osećanje ljubomore, pitaćete kako takva osećanja mogu nekome da budu prijatelj. Mogu kada je osoba spremna da se suoči sa nekim uzrocima takvih osećanja, a u većini ovakvih primera uzroke ćemo ipak naći u ranom detinjstvu i u prvom „ljubavnom trouglu“ koji formiraju roditelji i dete, ili dete, brat/sestra i jedan od roditelja.
Dakle, ljubomora nije znak ljubavi, i ljubomorom možemo upravljati umesto da ona upravlja nama.
Osećanje bazičnog poverenja, emocionalne stabilnosti, nezavisnosti svoje ličnosti u svakom smislu, pa i u smislu da naše postojanje ne zavisi ni od čije ljubavi (osim sopstvene), samopouzdanje i samopoštovanje, zaista su neophodni da bi osoba mogla da gradi zdrave veze u kojima je zadovoljna i u kojima se neće osećati ugroženo sa svih strana. Sve nabrojano što nam je potrebno stičemo još u ranoj dobi, pa onda dugo vremena učvršćujemo, i zato je neophodno da roditelji prate svoju decu kroz sve faze razvoja. Deca često umeju da odreaguju ljubomorom na rođenje brata ili sestre, ili na ljubav između roditelja. Prvo značajno odvajanje (separacija) deteta koje se u psihološkom razvoju deteta odigrava oko 18. meseca života zaista jeste najnezgodnije vreme da se dobije prinova u porodici. Međutim, često se dešava da se ne poklope najsrećnije neki životni događaji, ali onda je važno da obratimo pažnju na starije dete i da se pozabavimo njime ako primetimo bilo kakve značajne promene u ponašanju i raspoloženju. Važno je da dete oseti i zna da je voljeno, ali da to nije previše, pa da uplašeni roditelji uđu u prezaštićivanje, kao ni da je premalo, kada se dete oseća nevoljenim i nedovoljno prihvaćenim, nevažnim.
U fazi kada se  jedna emotivna veza raskida da li ljubomora može da doprinese da se ta veza održi ili doprinosi tome da se emotivna veza još brže raskine?
 
Čini mi se da tu nema nekih pravila, čak i ako govorimo o neurotičnoj ljubomori, stvarno je neverovatno šta sve može ljude da vezuje i da drži zaglavljenim da ne mogu ni tamo ni tamo. Prvo i osnovno pitanje je kakva je ta veza, da li je odnos zdrav ili je ta veza disfunkcionalna, i u kojoj meri. Ono što mi se čini logično jeste sledeće: kada se neka veza približava svom kraju, to predstavlja krizu za osobe koje su bile u vezi, a kako se u krizama ljudi osećaju uglavnom nesigurnije, može se desiti da će se pri kraju veze ili neposredno po raskidu pojavljivati malo veća doza ljubomore nego što je to bio slučaj tokom trajanja veze. Međutim, ni to nije pravilo i ne mora da znači.
Ima li razlike između ljubomore koju osećaju muškarci i ljubomore koju osećaju žene?
 
Sva osećanja koja čovek može da oseti po svojoj prirodi su univerzalna, ljudska, kao što rekoh na početku. Ipak, svaki čovek se rađa sa nasleđenim odgovarajućim temperamentom, a od temperamenta će umnogome zavisiti kasniji emocionalni život osobe. Mogu da kažem da osećanje kao osećanje ne zavisi od pola, to je moje stanovište, a u intenzitetu i trajanju može dosta zavisiti od temperamenta. Ono što se često razlikuje ako posmatramo muškarce i žene odvojeno, jeste ispoljavanje tih osećanja, jer tu vaspitanje igra veliku ulogu, naročito u patrijarhalnim sredinama kao što je još uvek naša. Istraživanja u našoj sredini čak ukazuju na znatno češće javljanje osećanja ljubomore kod ženske dece u odnosu na mušku, usled neravnopravnog tretmana u porodici. Meni se čini iz nekih ranijih iskustava i mojih i ljudi oko mene da se u našoj sredini često na ljubomoru muškarca gleda sa nekom blagonaklonošću, kao na odraz toga da muškarac štiti svoju teritoriju, dok se žene koje su ljubomorne smatraju izuzetno napornim. Istina je da je ljubomora neprijatno i naporno osećanje koje troši ogromne količine psihičke energije i onome ko je oseća i onome u odnosu na koga se oseća, nezavisno od toga da li se radi o muškarcu ili ženi.
Kakva je razlika između ljubomore i opsesije?
 
Zaleteh se da kažem velika, ali kad čovek malo bolje razmisli, može da bude i ne mora da znači. Ako pričamo o osećanju ljubomore kao normalnom, zdravom ljudskom osećanju koje je svako nekada osetio, onda su razlike velike. Ljubomora je u tom slučaju jedno normalno ljudsko osećanje koje se javlja u određenim situacijama i koje služi tome da nas upozori da je možda naš odnos bliskosti sa drugom osobom na neki način ugrožen od strane treće osobe. Privremeno nas to osećanje može „opsesti“, a svakako je uznemirujuće i neprijatno, dok ga ne neutrališemo, umirimo intenzitet, kako bismo razborito promislili, porazgovarali sa partnerom i doneli određene odluke.
Kada je u pitanju patološka ljubomora, izgleda da ima mnogo više sličnosti. U narodskom značenju termina opsesija, skoro da je nemoguće da nam patološka ljubomora ne bude i svojevrsna opsesija. Opsesti se nekim znači sigurno i pomno ga/je čuvati kao svoje vlasništvo i svakoga i sve doživljavati kao opasnost koja preti da nam otme predmet naše opsesije. Deluju neodvojivo.
 
Da li ljubomora može biti motiv za činjenje nečeg korisnog?
 
Može, malopre sam rekla, može biti jedan od motiva da radimo na sebi, da krenemo u rešavanje svojih problema, da razmotrimo odazak na psihoterapiju/savetovanje. Nekad nam, ali sad pričam o funkcionalnom osećanju ljubomore koje je reakcija na neke okolnosti, može biti motiv da se više posvetimo svojoj vezi ili osobi sa kojom smo u vezi. Mada, naravno, preporuka nije da čekamo da nas ljubomora na to motiviše.

Ljubomora između rođene braće i sestara?
 
Ovo je jedna velika tema, i naravno, tu se nekada i rađaju naše prve ljubomore. Koliko god roditelji tvrdili da svu decu vole potpuno isto, mi psiholozi znamo da kažemo da ih vole istom jačinom, da ne vole neko dete više a drugo manje, ali da ih vole drugačije, odnosno, različitim kvalitetom. Jednostavno, roditelj sa detetom ima odnos, a kvalitet tog odnosa kao i svakog drugog zavisi od oba učesnika, njihovih osobina, stilova komunikacije, i sigurno još mnogo toga. Na jedan isti zahtev ili pravilo koje roditelj uvodi, različita deca imaće sasvim različite odgovore. I onda je potpuno prirodno da dete nekad oseti kao da je manje voljeno u odnosu na brata/sestru, i normalno je i da oseti ljubomoru. Kad su deca mala, i još mnogo toga ne razumeju, roditelji treba da znaju da su osećanja deteta u veoma malim uzrastima strašno intenzivna i da deca umeju i da se uplaše svojih osećanja. Roditelji zato kad god mogu treba da obrate pažnju na promene kod dece i da reaguju sagledavanjem situacije, razgovorom, provođenjem samo malo više vremena sa tim detetom, kako bi dete umirili, kako bi mu pomogli da razume sebe, i kako bi dete kasnije u životu moglo da obavlja ove funkcije samo za sebe, jer je imalo od koga da nauči.
Napomenuću ovde jer mi se čini da treba, treba razlikovati osećanje zavisti od osećanja ljubomore, naročito kad su deca mala. Čini mi se da je zavist prilično zapostavljena kao osećanje i nerado se o njoj priča, a često se javlja baš u porodici u odnosu na braću i sestre. U stvaranju osećanja zavisti nemamo tri objekta, nego dva, i to je ključna razlika, ali bih volela da zavisti posvetimo čitav jedan tekst tako da se neću ovde previše zadržavati. Samo kao ilustracija: ako dete mrzi brata ili sestru zato što misli da ga/je roditelji više vole, to je ljubomora. Ako dete mrzi brata ili sestru zato što ima bolju igračku, ili plave oči, ili bolje ocene u školi, to je zavist.
Znam da koristim rez „mrzi“ ali čisto da čitaocima približim koliko intenzivno deca osećaju. I kad ih te intenzivne emocije preplaše, deca znaju da sakriju i od samih sebe sadržaje koje ih uznemiruju, i da ih potisnu u svoje nesvesno. Najgora stvar koju kao roditelji možemo da uradimo jeste da dete raznim grdnjama, zabranama, kaznama ili verbalnim osudama još više uplašimo od sopstvenih osećanja, što može još sigurnije voditi potiskivanju tih sadržaja i osećanja, a kasnije u životu zbog toga možda ozbiljnim psihičkim tegobama.

Ljubomora na poslu?
 
Ukoliko nam je ljubomora slaba tačka, kao što mislim da sam gore u tekstu pojasnila, onda će postojati velika verovatnoća da ćemo i u odnosima na poslu odigravati, odnosno, nesvesno unositi neobrađena osećanja ljubomore iz nekih veoma ranih povreda, i onda ih tu na poslu iznova i iznova ponavljati. Pa će tako simbolično nadređena osoba predstavljati jednog od roditelja koji je na sličan način više voleo brata ili sestru (iz naših ranih uglavnom potisnutih sećanja) kao što nadređeni sada više voli nekog od kolega nego nas. I zaista, ako ne ovladamo svojim osećanjem ljubomore, može nam mnogo komplikovati život. Možete da zamislite tu arenu na poslu u kojoj ćemo se stalno boriti za nečiju naklonost i u kojoj će najvažnije biti da pobedimo u toj borbi, a najmanje ćemo pažnje moći da obratimo na posao koji treba da obavimo. Zvuči zaista pakleno, zar ne?!

Sada dok razgovaramo imam utisak da je ljubomora prisutna svuda, šta sa ljubomorom u prijateljstvu, da li prijateljstvo može biti pravo ako ima ljubomore?
 
Gde god ima ljudi, ima i ljubomore. Malo se šalim, ali stvarno je tako. Pojava osećanja ljubomore sama po sebi ne znači ništa, ne znači ni da nam je veza loša, ni da smo loši ljudi, ni da nam je prijateljstvo propalo, ni da ćemo ostati bez posla. Ako osećamo ljubomoru, znači da postoji neki sadržaj kojim treba da se pozabavimo i da nađemo uzrok tog svog osećanja, ali da mu nađemo uzrok u realnosti ako ga ima. Kada nađemo uzrok u realnosti, onda smo već odradili pola posla, razumeli sebe i svoje osećanje, i tu već lako dolazimo i do neke promišljene odluke šta ćemo dalje. Ukoliko u realnosti uzroka nema, što nije baš najlakše da sami uočimo, onda je uzrok u nama. Dakle, tu je poziv da radimo na sebi i da razrešimo neke unutrašnje konflikte.
 
Ljubomora u sportu?
 
O tome sigurno mnogo više znaju kolege i koleginice koji se bave psihologijom sporta, ja mogu samo da dam svoje mišljenje, a priznajem da prvi put sad razmišljam o ovoj temi. Pretpostavljam da o ljubomori u sportu možemo da govorimo kada se radi o timskim sportovima, pa tu može postojati neka figura trenera ili kapitena ili nekog nadređenog, i onda se mogu pojaviti takve situacije povodom kojih možemo osetiti i ljubomoru. Međutim, čini mi se da na polju sporta možemo mnogo više da pričamo o zavisti. Uostalom, da bi neko postao član tima, a naročito vrhunskog, neophodno je osim odlične igre, da postoje i neke karakteristike, osobine ličnosti koje su veoma važne za timsku igru i timski duh. Čini mi se da bi tu bilo kakvo izraženije a neprijatno osećanje bilo veoma uočljivo i diskriminišuće za tog igrača.
Kako psihologija gleda na ljubomoru a kako hrišćanstvo, možemo li uporediti ta dva gledišta uopšte?
Baš interesantno pitanje, onako za kraj, da se dobro zamislimo. Koliko znam, ljubomora svakako ne spada u sedam smrtnih grehova, za razliku od zavisti. A da li spada u greh ili je samo jedno normalno ljudsko osećanje?!
Ako pogledamo hrišćanski život kao jedan životni proces u kojem se stalno usavršavamo idući ka nedostižnom idealu našeg Tvorca, koji je apsolutna ljubav, da li nam je ljubomora tu prepreka ili pomoć da volimo svog bližnjeg. Pre će biti da je prepreka. Ako je moj zadatak da dajem, da volim, da ulažem, onda ljubomora predstavlja samo jedan kamen spoticanja, i jedan razlog da prvo tražim pre nego što dajem, da prvo čekam da me vole da bih ja voleo/la, da se ne ulažem jer ću možda izgubiti, i da se nalazim u nekakvoj stalnoj borbi.
Mislim da možemo da uporedimo ova dva gledišta i da imaju dosta sličnosti. Samim tim mi se nameće i jedno možda zajedničko rešenje, a to je da naš fokus ne držimo na ljubomori, da je svakako budemo svesni kada se pojavi i da je savladavamo kako gore piše, sami ili sa nekim, da se razvijamo koliko god možemo, ali da naš fokus bude ipak na ljubavi.
Ovde mi nekako baš dođe za kraj ovaj divni citat Ave Justina: „Svaki – koliko može. A može – koliko hoće. Mera je tu – ljubav.“
By |2017-08-14T00:53:56+00:00August 2nd, 2017|Psihološke teme|0 Comments

About the Author:

Leave A Comment