Obrasci afektivne vezanosti i roditeljstvo

//Obrasci afektivne vezanosti i roditeljstvo

Obrasci afektivne vezanosti i roditeljstvo

Ako ikada rešite da pišete o ljubavi, očekujte burne reakcije i niz pitanja. Očigledno je da nema teme koja privlači veću pažnju od kada je sveta i veka. Koliki se samo mislioci, filozofi, umetnici, književnici, naučnici, psiholozi, lekari…nisu bavili tematikom i problematikom ljubavi, a čini se da nikako da je dovedemo do nivoa kompletno izučene i usavršene. Kažu da je urođena potreba ljudskog roda. Gde li onda i kako i zašto dolazi do greške, pitaće se svi?!

Što bi rekao naš stari dobri Duško Radović: „Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi.“

Dragi  roditelji, evo malog pojašnjenja. Kako su istraživači uopšte došli do onih kategorija. tj. stilova afektivnog vezivanja – tako što su prvo istraživali decu i njihove individualne razike. Za procenu kvaliteta vezanosti Meri Ejnsvort je osmislila laboratorijsku proceduru nazvanu „Strana situacija“. Dete s roditeljem ulazi u prostoriju s igračkama i izlaže se sledu kratkih stresnih epizoda u kojima se susreće sa stranom osobom u prisustvu i bez prisustva majke. Za klasifikaciju ponašanja ključno je ponašanje deteta prema roditelju tokom ponovnog zajedničkog susreta, nakon odvajanja.

Deca kategorisana kao sigurna koriste majku kao bazu sigurnosti za istraživanje – kada su uznemirena, traže kontakt s roditeljem. Kada dobiju potrebnu utehu, vraćaju se istraživanju. U epizodama separacije, sigurno vezano dete pokazuje da mu roditelj nedostaje. Pri ponovnom susretu se osmehuje, vokalizuje ili pokretom pozdravlja roditelja.

Deca kategorisana kao izbegavajuća odmah kreću u istraživanje, slabo ispoljavaju osećanja, ne traže kontakt s roditeljem radi obezbeđivanja sigurnosti. Kada dete ostane samo, ne pokazuje vidljivo uznemirenje. Nepoznatu osobu lako prihvata kao partnera u igri. Po povratku roditelja, aktivno ga izbegava, ne gleda u njega, često se fokusira na igračke. Ako ga roditelj uzme u ruke, dete može da se ukoči ili izvije da bi izbeglo kontakt.

Deca u grupi ambivalentnih pokazuju vidljivu uznemirenost već pri ulasku u prostoriju i ne kreću u istraživanje. Kada ih roditelj ostavi, snažno protestvuju. Po povratku roditelja, često se mogu smenjivati naizmenični zahtevi za kontaktom i znakovi ljutitog odbacivanja, pa i napadi besa. Ova deca ne uspevaju da nađu utehu i sigurnost u kontaktu s roditeljem.

Dezorganizovano/dezorijentisano privržena deca baš i nemaju neku organizovanu strategiju kako će sprečiti roditelja da ode ili kako će ga dočekati. Ona mogu biti potpuno “hladna“ u obe situacije, mogu da se zalete roditelju u zagrljaj a onda, pre samog približavanja, da se okrenu i odu. U prisustvu roditelja na njihovom licu se može videti strah, baš kao da ne znaju šta mogu očekivati, možda udarac, možda grubu reč. Nažalost, ova deca su prilično traumatizovana (npr. deca alkoholičara), često i zlostavljana, a sigurno potpuno emotivno zanemarena, zastrašena.

Siguran obrazac vezanosti predstavlja normu, u statističkom i fiziološkom smislu, u svim kulturama zapadnog sveta u kojima je ispitivano afektivno vezivanje odojčadi.

Ipak želim da pojasnim par stvari. Ljudsko biće nikada nije proizvod samo „jednog“. Svima nam je ponešto urođeno, pa nešto stičemo usput, na iste događaje različita deca različito reaguju. Brojna istraživanja su potvrdila da neki uticaj svakako postoji između stila vezivanja roditelja i stila afektivne vezanosti dece, a onda kasnije stila njihovog vezivanja u parnerskim odnosima, pa ukrug. Svakako, to nije neka deterministička i pesimistička teorija ljudskog roda. Kao i u mnogim (skoro svim) drugim oblastima življenja, opet dođosmo do stare dobre MERE. Kada postanete roditelj, potrebni ste Vašem detetu. Ono potpuno zavisi od Vas i u tim prvim mesecima života nalazite se u nekoj vrsti simbiotske vezanosti. Majka je „produžetak deteta“ – ono poželi i pomisli, a majka ispunjava. Pored hrane i nege, potrebna mu je i ljubav, kroz dodir, toplinu, nežnost, reagovanje na njega/nju. Različiti roditelji i ljubav daju na različite načine. Svi znamo da ima i prezaštićujućih roditelja, kao i onih koji će detetu obezbediti hranu, negu, čistoću, odeću, igračke, ali im neće ići baš najbolje sa tom toplinom. Ima i onih koji će dete zbunjivati naizmeničnim toplo-hladnim odnosom, recimo.

Ono što je važno – što je bolja simbioza sa majkom u prvim mesecima života, to je ispunjen bolji preduslov za kasnije odvajanje (separaciju). Dete se mora odvojiti od roditelja u jednom momentu, mora doći na red faza diferencijacije, kada Vaše dete shvata da ipak vi i niste JEDNO i ISTO, da bi uspešno moglo da krene u fazu praktikovanja, i da počne da istražuje svet oko sebe. Što je veću sigurnost osetilo u fazi simbioze, to će mu bolje i lakše ići sve kasnije, imaće svoju bazu, svoj oslonac, svoj „topli dom“. Ta bazična sigurnost kasnije se prenosi na unutra, internalizuje, i dete na taj način postaje samopouzdano i sigurno u sebe.

Naime, simbioza je prirodna i psihološki neophodna faza u razvoju novorođenčeta, i ona svakako podrazumeva učešće DVA bića – odraslog i deteta. Kada pišem „bolja“, pod time mislim – kvalitetnija, zdravija, i tu bih naglasila značaj emocionalne stabilnosti, zrelosti i zdravlja ličnosti odraslog koji je u ovom odnosu. 

Što se tiče faze odvajanja (separacije), smatram da ona nije samo biološki, već i psihološki i neophodna i prirodna. Kako biološki svaki organizam teži da se razvija i raste prema svojim prirodnim zakonitostima, tako i ljudska psiha ima svoje, psihološke, zakonitosti. Ne samo što dete počinje da se kreće, da govori, da se osamostaljuje u tom fizičkom smislu, psihološki počinje da razlikuje svoje JA od ostatka sveta.

Otkud toliki mehanizmi odbrane, otkud tolike kontraveštine u ljudima, otkuda tolike „stranputice“ u ljudskim životima. Otuda što onoliko snažno koliko nas zakoni unutar nas primoravaju da se razvijamo, usavršavamo, da rastemo prema meri svojih potencijala i onoga što nam je dato, toliko snažno, možda još i više moramo da RADIMO na tome da tu istu snagu sputamo da bismo taj razvoj zaustavili.

Novorođenčetu je potrebno da bude zbrinuto, utopljeno, nahranjeno, okupano, ali i voljeno, zaštićeno, dodirom utopljeno. Isto tako, kako raste u svojim moćima, prirodno je da ima potrebu da se „pusti“, da istraži svet, da se razvija, da raste do pune mere svojih potencijala. U dobrom simbiotskom odnosu osnaženo je da redom razvija jednu po jednu novu sposobnost na najbolji mogući način. I dok roditelj treperi nad detetovim prvim koracima jer može da padne i da se povredi, isto tako treperi i nad prvim bolovima, razočaranjima, suzama, i svim ostalim frustracijama ovoga sveta, ali ne može da ih odboluje umesto svoga deteta. Roditelj koji ostvari sa detetom siguran obrazac vezanosti svojim postupcima detetu šalje sledeću poruku: „Ja te volim, prihvatam, tu sam za tebe, i bilo bi najlepše da mogu da te zauvek od svega štitim i čuvam, ali znam da to nije moguće. Zato te puštam da iskusiš život, voleći i štiteći sebe onako kako si ovde voljeno i zaštićeno.“

Savršeni roditelj i ne postoji, jer savršeni čovek ne postoji. Ne treba umirati nad svakom greškom. I još nešto, ništa manje važno – čak i ako niste, po Vašem mišljenju, dobili onu ljubav iz one prve grupe, možda ste je nekada negde osetili na svojoj koži ko zna od koga – tetke, ujne, bake, prijateljice, mentora, možda i od partnera… značiće Vam, daće Vam dodatnu sigurnost, i što je najvažnije, biće dovoljna da Vas nauči kako se voli.

Znam, svima je dosta teorije i tek sa tim teoretisanjem ništa nije jasno. Sve je lako, samo malo uključite logiku. Ljubav nije zarobljeništvo, niti je neprekidno bdenje i strahovanje nad onim koga volite. Jedna INDIVIDUA voli drugu INDIVIDUU, a individualnost podrazumeva i slobodu. Ako Vaše dete zna i oseća da ste tu za njega, da je zaštićeno, voljeno i sigurno kad god da se VRATI u Vaše ruke, moći će lagano i sigurno da korača i istražuje svet oko sebe. Ono mora OTIĆI ponekada da bi moglo da se VRATI. Slično je i sa partnerima koje volimo. Moj krug i njegov/njen krug imaju onaj segment preklapanja, ali on nikako ne iscrpljuje površine dva kruga. Svako ostaje osoba za sebe, sa svojim interesovanjima, hobijima, osobinama, naklonostima, veštinama, karijerom, prijateljima… Simbioza guta, guši i oduzima ono individualno. Ljubav obogaćuje i oslobađa.

Mislite o tome.

Olivera Milutinović

By |2018-12-12T14:17:05+00:00December 12th, 2018|Psihološke teme|0 Comments

About the Author:

Leave A Comment