Ogledalo, ogledalce moje… (o narcističkoj potrebi za ogledanjem)

//Ogledalo, ogledalce moje… (o narcističkoj potrebi za ogledanjem)

Ogledalo, ogledalce moje… (o narcističkoj potrebi za ogledanjem)

Napomena: Ovaj tekst se ne odnosi na narcizam generalno, već samo na narcističku potrebu za ogledanjem. Pisan je kroz lično iskustvo i zato verovatno neće pokriti mnoge teorijske aspekte pojma, niti sve moguće načine ispoljavanja, ali mislim da nekome može značiti u suštinskom razumevanju istog. Primarni narcizam je normalna razvojna pojava kod svake osobe u jednoj fazi ranog razvoja. Ono što se često dešava sa svima nama je da nesvesno zadržimo nešto što je u ranom razvoju bilo normalna razvojna pojava kao aktivno i u odraslom dobu. Time naš razvoj biva zakočen. Psihoterapija služi tome da se na najbolji način reše ovakvi problemi, da se otkoči razvojni potencijal. Osoba polako ojačava kapacitete da sazreva i počinje da radi na tome da ostvaruje sve ono što želi od života a često joj je delovalo kao nedostižno i izvan dometa. Život nam nikada ne daje savršene uslove da ostvarimo sve što možemo, ali nam često unutar nas samih daje sasvim dovoljno kapaciteta da uprkos realnim ograničenjima života svojim trudom i radom ostvarimo većinu. Za početak, potrebno je da se usudimo i da počnemo.

Zašto ova tema

Danas me je sasvim “slučajno” pregledanje socijalnih mreža odvelo do jednog klipa iz poznatog šoua “Amerika ima talenat”. Verovatno ga ne bih ni pogledala da koleginica nije napisala jedan poduži i veoma upečatljiv tekst na temu. Inače, u poslednje vreme umem da vešto izbegavam sve vrste takvih videa sa svih mogućih takmičenja te vrste, iako su me nekad privlačili kao sijalica leptira.

Ono što je posebno dirljivo u ovoj priči jeste to što se radi o devojci koja je sa četiri godine počela da peva, sa osamnaest izgubila sluh potpuno, a sada sa dvadeset devet, nakon što je odustala, dolazi na scenu ovog velikog takmičenja pred gomilu ljudi da otpeva pesmu koju je sama napisala. Stoji bosa na sceni da bi osetila ritam, i peva predivno, milozvučno i tako lagano, izražavajući mnogo lepih emocija, a sama kaže da peva o tome da je nakon gubitka sluha odustala, i da želi mnogo više od svog života nego da samo odustane. (Video možete da pogledate ovde: https://www.youtube.com/watch?v=ZKSWXzAnVe0&t=4s)

Nije me začudilo kad sam počela da plačem tokom slušanja pesme, pošto je i moj talenat, zapravo, pevanje. Međutim, kako sam iznova i iznova vraćala video nazad i ušla u neku zaista duboku tugu, i kako su mi samo dolazili i dolazili novi i novi uvidi koje sam dobijala, osetila sam ogromnu želju da napišem nešto o tome. Deo videa koji je zapravo na mene delovao kao okidač za ulazak u potpuno moja duboko potisnuta osećanja, i kada sam se kompletno izdvojila iz priče ove divne devojčice i stupila u kontakt sa svojim osećanjima, da tako kažem, jeste trenutak kada deli svoju radost sa tatom. Tako je nastao ovaj tekst. Želim da ga posvetim svim ljudima ovog sveta koji još nisu našli načina i snage u sebi da prevazilaze razne vrste prepreka i ostvaruju svoje “snove”.

Razvojna potreba za self-objektnim ogledanjem

Svako dete ima potrebu da se ogleda u očima roditelja, da oseti onaj sjaj u roditeljskom oku koji detetu daje osećaj da je posebno, da vredi, da je vredno ne samo ljubavi, nego i divljenja, da poseduje neke talente, sposobnosti, veštine, osobine…vredne divljenja. Ovo je veoma važno za svako dete i osnov je osećanja lične vrednosti i samopoštovanje koje će dete razvijati kasnije u životu. Veoma je važno da roditelji umeju iskreno da ogledaju ono što je zaista realno, istinito, što odgovara i nekim uzrasnim zahtevima. Koliko je štetno da se roditelji potpuno nekritički dive nečemu što u tom uzrastu više odavno nije razvojni zadatak (a što će dete u realnosti uvideti kroz kontakt sa svojim vršnjacima, i izgubiti poverenje u roditeljsko ogledalo), toliko je štetno i kada roditelji zbog nekih sopstvenih nerazrešenih unutrašnjih konflikata ili zadataka ne umeju detetu da ogledaju nikakvo divljenje, ili će to raditi na silu, neiskreno i bez pratećih osećanja. Deca će uvek pre “čuti” emociju koja prati određene reči, od samih reči.

Zašto je sve ovo važno i šta dalje biva?! Ova iskustva deteta sa roditeljem/ima, skupljaju se i formiraju jednu unutrašnju instancu koju nazivamo “grandiozni self”, i to je potpuno normalna razvojna faza u razvoju ličnosti deteta. Dete zaista, potpuno prirodno, poseduje u jednoj fazi razvoja sliku sebe savršenog, omnipotentnog, vrednog svakog divljenja samo zato što, eto, postoji. Kasnije se grandiozni self kroz životna iskustva i razna testiranja i oprobavanja u realnosti (što naravno nosi svakako i razne povrede i frustracije nužnošću razvoja) transformiše u zrelo samopoštovanje i doživljaj sopstvene vrednosti. Dete u kontaktu sa optimalnim frustracijama nalazi unutrašnja sredstva da samo reguliše samopoštovanje, toleriše neuspehe i razvija sopstvene ambicije. A šta se dešava kada ih ne nađe?!

Greška u koracima

Nažalost, ovaj razvojni put mnogo češće ne ide glatko i knjiški, nego životno, i onako kako dete zadesi. I dese se povrede, traume razvojnog perioda koje za detetovu ličnost umeju da budu previše jake i frustrirajuće i dete ne može da ih prevaziđe. I onda umesto da se primarni narcizam (i za ovaj tekst važna, narcistička potreba za ogledanjem) iz ranog razvojnog perioda preraste i transformiše u razvojno zrelije oblike, dete ga očuva i zadrži, naravno, nesvesno, i videćemo dalje u tekstu šta sve mogu da budu posledice. Prikazaću vam sve o čemu pišem kroz primer:

Roditelji ne poseduju istovetni kapacitet da detetu zadovolje potrebe za ogledanjem. Dete će prirodno da se jače “navuče” na onog roditelja koji poseduje neki kapacitet, kakav takav. Desi se da taj roditelj vrednuje određene osobine, veštine ili sposobnosti, a neke druge ne smatra vrednim divljenja, (ili još gore povodom takvih oseća i nekakav stid). Recimo da roditelj vrednuje pamet, akademska postignuća deteta, uspeh u školi, ali detetov talenat za pevanje, neki drugi oblik umetnosti, pokazivanje emocija… potpuno zanemaruje, ne primećuje i ne smatra vrednim. Dete će najčešće pounutriti takav sistem vrednovanja i neće pokazivati nikakve teškoće, naprotiv, vredno će se angažovati u oblastima koje je roditelj svesno ili nesvesno, mapirao detetu kao značajne, i time će delimično ostvarivati doživljaj sopstvene vrednosti i samopoštovanja. Kažem delimično, zato što dete u ovakvom primeru ostvaruje nečije druge ambicije, a ne svoje istinske. Pošto one bivaju tretirane kao izuzetno važne, tu će se često dešavati i da se dete nadima malo više povodom postignutih uspeha nego što bi to bilo prirodno. Delimično i sa druge strane, jer dete će prirodno osećati zbunjenost povodom onih drugih potencijala, talenata koje nosi u sebi i koji imaju svoju prirodnu razvojnu zadatost da se izraze, a ne zna šta da radi sa njima. Naći će se u nekakvom unutrašnjem konfliktu. U toj zoni doživljavaće se neostvareno, neuspešno, jadno, manje vredno, ali je veoma moguće da će baš u toj zoni svoje ličnosti, kao određenu vrstu odbrane, zadržati i svoj grandiozni self u kojem leži neka fantazija o tome šta bi sve osoba mogla, eto, samo da je smela. Međutim, kako nema izlaganja i testiranja u realnosti, ostaje mnogo prostora za silne fantazije o velikom ja i o velikim uspesima za kojima silno čežne i nema apsolutno nikakvu sposobnost da ih ostvari. Tu i nastaje najveći problem, jer je iskrivljenje realnosti veoma veliko. U obe zone ličnosti, osoba postaje nekakav falsifikat, i u krajnosti može da razvije nešto o čemu piše Kohut, dvostruki self, jedan “supermenski” i drugi “jadni”. U nekim oblastima života sam nadmoćan/na, u onim drugim sam potpuno bezvredan/na. Napominjem da ovo nije jedini način ispoljavanja, već se odnosi na primer.

Kako se ovo može odražavati u važnim oblastima života, ljubavi i radu

Potreba za ogledanjem je potreba da se osetimo prepoznatima, prihvaćenima, afirmisanima i vrednima, posebno kada pokazujemo nešto važno o sebi značajnoj drugoj osobi.

Ono što jasno vidimo u primeru gore jeste da dete nije dobilo ogledanje kakvo mu je zaista bilo potrebno, da tako kažem, ostalo ga je gladno. Kako nije uspeo da razvije u sebi razvojno zrelije oblike doživljaja sopstvene vrednosti i samopoštovanja, i ostalo na neki način zakočeno u nebrojenim pokušajima da ipak nekako dobije ono što je želelo, a od roditelja nije moglo da dobije, može se desiti da kasnije u životu razvije različita vrsta odigravanja, nesvesnog ponavljanja istih ili sličnih obrazaca koji vode istom cilju – u ovom slučaju cilj je da oseti divljenje, onaj sjaj u očima prekoputa, koje nije osetilo onda kada mu je bilo potrebno.

Tako se može desiti da u ljubavnim odnosima stalno teži tome da oseti sa druge strane neku vrstu opčinjenosti, divljenja, fascinacije, po mogućstvu da ta osećanja budu obostrana, jer i objekat mora biti vredan divljenja da bi njegovo/njeno divljenje imalo značaja. Prividno, ovo i nije teško ostvariti u onim početnim periodima zaljubljenosti i međusobne opčinjenosti, ali neće moći da traje na duže staze i naravno neće biti dovoljno da bi se bilo koji odnos održao. Problem iz primera se može naročito intenzivirati u fazi kada na scenu počinje da stupa realnost i kada je potrebno da partneri ulože napor u tolerisanje ambivalencije, prihvatanje celine osobe partnera, i vrlina i mana, umesto fascinirajuće slike sa početka. Ovo je nužna faza svakog odnosa, a po mnogo čemu može podsećati na odnos sa roditeljskom figurom iz primera, jer se neki aspekti ličnosti od strane voljene osobe vrednuju a neki ne, i tada može doći do još većih povreda za osobu. Na sreću, takve povrede često ljude i dovedu na psihoterapiju gde onda zaista imaju šansu da ovakve probleme prevaziđu.

U poslu se nezadovoljene potrebe za ogledanjem mogu takođe odigravati na različite načine. Mogu se razviti različiti oblici kompenzacija, pa će se osoba, recimo, više truditi da fascinira, zadivi, prikaže se veličanstveno, nadmoćno i posebno u očima drugih, nego što će moći da se potpuno fokusira na radni zadatak. Neke osobe će se veoma mnogo truditi da se prikažu posebno savršenim, ili dobrim i poslušnim, ili recimo slatkim i zavodljivim, umesto da se usmere na to da što bolje obave posao.

Kratki osvrt na društvo

Ono što je u celoj priči nesumnjivo važno jeste i nekakav društveni okvir i sistem vrednosti koji ima značaja za priču. Moja generacija i generacije okolo odrastale su u nekakvom drugačijem sistemu vrednosti kada su se neke stvari više vrednovale od nekih drugih, i otuda mnogo više osujećenih osoba sa nekakvim duplim aršinima i delimično ostvarenim ambicijama, nekim ostvarenim a nekim neostvarenim. Trenutno stanje je potpuno drugačije, današnji roditelji u velikoj meri deci pružaju, čini se, nekritičko divljenje sa veoma malo frustracije. U takvim okolnostima mnogo je veća opasnost da primarni narcizam kao normalan razvojni izdanak pređe u patološki u kojem se ostaje i u odraslom domu. Možda otuda dolazi i ovolika poplava takmičenja, velikih šou programa, i neka pozadinska ideja da je talenat vrhovna vrednost, da svima sleduje neka velika scena i neki bajkoviti uspesi i grandiozna priznanja pred svetlima kamera i milionskim auditorijumom.

Za kraj, povratak na početak

Setih se da sam pre par meseci u nekoj polušali rekla svojim roditeljima da im više ništa ne zameram, osim što me nikad nisu upisali u muzičku školu. Sad shvatam da to nije tačno. Celog života ja pevam. Našla sam neki način da pevam, najčešće i redovno u horu, ali se tu i tamo desi i poneki momenat koji zaliči na neke moje želje. Pevanje je moja ljubav, moj hobi, moj talenat, i to je područje na kojem se i dan danas i radujem i uživam, ali i patim i padam. Bila bih neiskrena kada ne bih rekla da sam nebrojene prilike ja kao glavni i odgovorni propustila i da sam godinama mislila da je neko drugi kriv za to.

Žao mi je što nisam nikad u životu doživela da pevam pred svojim roditeljima i da osetim njihovo divljenje. I osećam tugu, zato što se to nikad neće ni desiti. Međutim, ne mogu da kažem da su moji roditelji krivi za godine i godine mojih muka koje sam propatila sa sopstvenim narzicmom. Lepo kaže jedan stih iz pesme ove devojke sa snimka, osoba koja mi stoji na putu – sam ja, odnosno, jedna devojčica koja i dan danas kad uzme mikrofon u ruke mora da žmuri, drhti kao prut i ne sme da pogleda oko sebe i uspostavi kontakt sa očima prekoputa zato što u njima zapravo i ne može da nađe onaj sjaj za kojim je čitavog života čeznula. Nadam se da će jednom moći da zapeva širom otvorenih očiju koje sijaju.

By |2017-08-14T01:46:40+00:00June 7th, 2017|Psihološke teme|0 Comments

About the Author:

Leave A Comment