Intervju za blog BUKA o ljubavi

//Intervju za blog BUKA o ljubavi

Intervju za blog BUKA o ljubavi

O ljubavi, simpatijama, detinjstvu, tinejdžerskom dobu, platonskim ljubavima, virtuelnim ljubavima, i na kraju, o ljubavi za ceo život razgovarala sam sa koleginicom Oliverom Oljom Petrović, koja me je intervjuisala za blog BUKA.

Pročitajte ovde.

Jedna od najlepših tema za razgovor između svih ljudi na svetu jeste upravo ljubav, mislim da bi bilo interesantno čitaocima kada bi dva psihologa malo porazgovarala o ljubavi ako se slažeš? 

Naravno da se slažem, i mnogo ti hvala što razgovor započinjemo baš tom temom – svakako najtežom, najkomplikovanijom za objasniti, a najvećom inspiracijom ovoga sveta. Na početku, zar se i ne svode sve priče koje mi kao psiholozi sa ljudima delimo možda baš na ljubav?!
Ono u šta ja potpuno verujem, a na čemu je konačno zasnovan i OLI psihodinamski integrativni pravac kojim se bavim, jeste da je ljubav umeće, veština, sposobnost, i to svakako nije nova teza u psihologiji. Ako je nešto sposobnost, veština, onda se svakako da i usavršavati. Tako nešto nam je ostavljeno i od samog Isusa Hrista, da se usavršavamo u ljubavi jedni prema drugima. I sad već kao da čujem reakcije sa mnogih strana „a zar ljubav nije osećanje“. Rekla bih da nije samo osećanje. Svakako da postoji i ljubavno osećanje, ako mogu tako da ga nazovem, a pored njega ljubav čine i još neke komponente.
Da bismo započeli uopšte da idemo ka jednom ljubavnom odnosu, svakako mora da postoji neka inicijalna privlačnost, neko dopadanje, simpatisanje, nešto što će nas privući određenoj osobi. Vremenom kako upoznajemo sve bolje tu osobu, i kako postajemo bliži, razvijamo i poverenje, i produbljujemo ova prvobitna osećanja. Da bismo nekoga voleli potrebno je da tu osobu zaista poznajemo, ne da volimo nekakve svoje zamišljene ideje o toj osobi, nekakve slike i iluzije, nego stvarnu osobu koja se nalazi preko puta nas. Za tako nešto potrebno je da ipak sa nekim provedemo neko vreme i uložimo neki trud, pa i strpljenje. A onda sa bliskošću, poznavanjem, poverenjem, privrženošću, razvija se i osećanje brige prema drugome, kao i osećanje odgovornosti. Odrasli ljudi su odgovorni i prema sebi i prema ljudima koje vole. Zato i mislim da to nije samo osećanje, jer uključuje i nekakvu odluku, nekakvu odgovornost, pa ako mi danas i nisu „sve koze na broju“ pa skloniću se taj dan da promislim šta mi je, neću zasipati osobu koju volim time da je danas ne volim, seckati ljubav, mučiti nekog svojim poteškoćama, preuzeću odgovornost za to da mi nije dobro, a neću je prebacivati na druge ljude. Pored toga, odluka koju donesemo da ćemo sa nekim graditi odnos ljubavi ima nekakav doživljaj trajanja, nismo sa nekim od danas do sutra, nego smo odgovorno tu i kad je teško i kad je lepo. I zato, među svim nabrojanim elementima, ono što i čini ljubav većom od osećanja, jeste zapravo aktivnost, delovanje, ČINJENJE ljubavi, aktivno voljenje drugog bića kao podrška u njegovom/njenom rastu i razvoju. A za to je potrebno da imamo integrisanu ličnost, da imamo potpun doživljaj sopstvenih granica, sopstvenog identiteta, i onda ćemo moći i drugo ljudsko biće da doživimo ravnopravnim i jednako važnim. I onako kako odgovorno  pristupamo sopstvenom razvoju i radimo na sebi, tako ćemo isto moći i da podržimo, pa i pomognemo osobu koju volimo. I tu dolazimo do UZAJAMNOSTI, bez koje i nema ljubavi i nema zrelog, zdravog odnosa među ljudima. U ljubavi sve je dobrovoljno, sve je istinito, tu smo samo ako oboje tako osećamo i odlučimo. Drugačije neće ta ljubav moći da raste. Ljubav se uništava prisilom, manipulacijama, ucenama, igrama, taktikama kako da nekog zadržimo pored sebe. Kad ja hoću, i ti hoćeš, pa ima li šta lepše, hajde da se volimo, i da se sve ostalo dogovorimo.
Kako bi mala ljubav bila kada bismo je sveli samo na osećanje, zar ne, kad se sad ovako sve nabroji?!
 
Kada kažemo ljubav meni prva asocijacija bude na detinjstvo i one najranije simpatije, da li se ljubav javlja kod dece na ranom uzrastu ili kasnije, kakva je razlika između simpatije i ljubavi?
 
Svakako da ljubav postoji i u detinjstvu, jedino što mora biti neke razlike u odnosu na ljubav odraslog. Kao što se dečja ličnost razlikuje od ličnosti odraslih, a opet ima i mnogo, mnogo sličnosti, tako je sigurno i sa ljubavlju. Ono što kao psiholog mogu sada već i da tvrdim, jeste da deca uče o tome šta je ljubav još u najranijem uzrastu, od svojih roditelja. Dete dođe potpuno bespomoćno na ovaj svet, i da bi preživelo, neko mora o tom detetu da se stara, brine, da ga hrani, oblači, kupa, i iznad svega, da ga voli, mazi i pazi. I sad dolazimo do toga koliko je stvarno, suštinski, važno da UMEMO da volimo, da se usavršavamo u tome, da ne uzimamo tu veštinu zdravo za gotovo, već da joj ozbiljno i odgovorno pristupimo, jer će dečji život i poimanje sveta oko sebe da zavisi od nekih naših sposobnosti u velikoj meri. Ono što je meni i kao čoveku i kao psihologu možda i najtužnije jeste koliko nas ima koji smo u još najranijem periodu života naučili da ljubav treba da zaradimo, da moramo nešto silno da radimo, da se borimo, da budemo ovo ili ono da bi nas roditelji voleli, a posle kroz život i svi drugi ljudi. Mnogo velike posledice to ostavlja. Nego, da se vratim na one svetlije primere, na voljenu decu kakvih je verujem ipak najviše.
I u koga takvo jedno dete biva najpre da kažem zaljubljeno, pa na neki način u svoje roditelje, samo pogledajte kako jedna beba, kojim pogledom i sa kakvim obožavanjem gleda svoju majku, svog oca, a onda i neke druge ljude. I prirodno, dođe vreme i za neke prve simpatije. I to je sad individualno, kod neke dece krene vrlo rano, kod neke kasnije. Ja se sećam svoje prve simpatije još iz vrtića, i živo se sećam svih detalja, čak i da sam ga sanjala, čak i da nisam mogla da kažem da sam se zaljubila, jer mi je ta reč bila nekako mala, sitna, pa sam najboljoj drugarici morala da kažem da sam se „zacopala“. I kako onda da mislim drugačije nego da ljubav kreće još od najranijih uzrasta. Međutim, prirodno je da sposobnost za ljubav u ranijem uzrastu bude manje razvijena i drugačija. U detetovom poimanju sebe ne postoje ograničenja, i dete se oseća svemoćnim i svemogućim, pa nekako i ta prva ljubavna razočaranja budu mnogo teža i tragičnije doživljena kad si dete nego kad si odrasla osoba. Teško deca pate kada njihova simpatija nije uzvratila. Odraslim ljudima je jasnije da i druga osoba mora isto tako ravnopravno da želi da bude u odnosu sa nama, nije dovoljno da mi nekog volimo i želimo ga pored sebe, i da to bude jedini kriterijum, mora i druga osoba ravnopravno da se složi i da želi isto. Za dete ta ideja uzajamnosti još je jedna nedostignuta tačka, koju kada uspe da dostigne tada će i postati odrasla osoba i neće više biti dete.
Da najkraće kažem, kao što je dete čovek u malom, tako su i te dečje simpatije ljubav u malom. Sigurno ima mnogo elemenata koji će se kasnije kroz tinejdžerske dane i mladost nadograđivati, razvijati, uvežbavati, a konačno, kako bi jedno dete i dostiglo osećaj za uzajamnost ako ne preko u realnosti doživljenih malih i velikih razočaranja i odbijanja, i ljubavnih brodoloma, preko kojih i spoznaje realnost života i realnost ljubavi.
 
Prijateljstva u tinejdzerskom periodu lako prerastu u ljubav, kako ti to objašnjavaš? 
 
Interesantno pitanje, moram priznati da se ne sećam da sam mnogo razmišljala na tu temu, a opet, tako je. Valjda nam i za prijateljstvo i za ljubav treba ono neko početno dopadanje, mora neko da nam se dopadne na neki način i za jedno i za drugo, nešto mora da nas privuče toj osobi. A tinejdžeri kao tinejdžeri, kreću pojačano da istražuju svet i sebe, pa često budu i zbunjeni, menja im se telo, glas, rade neki hormoni, tako da i nije neobično da iz neke bliskosti koju imaju sa nekim s kim se druže, požele da eksperimentišu i da probaju da odu neki korak dalje. Opet, ta tinejdžerska ljubav ima neku dozu platonskog, oni još ne ulaze u seksualne odnose, jos uvek je rano, a hormoni pojačano rade pa osećaju neke razne promene koje ih i pretvaraju u seksualna bića, tako da verujem da je jedan tinejdžer veoma zbunjen i svakako veoma privržen svojoj vršnjačkoj grupi, i onda nekako deluje prirodno da se tu baš među onima sa kojima se druže razvije i neka simpatija.
Dok sve ovo pričamo, pomišljam kako govorim u odnosu na ona vremena kada smo mi odrastale, a danas se mnogo toga promenilo. Činjenica je da današnji tinejdžeri odrastaju u jednoj digitalnoj eri, a i u nekom drugačijem okruženju, sistemu vrednosti. Dakle, sa jedne strane, oni će danas mnogo više provoditi vreme online, nego uživo jedni sa drugima, i sa druge, nažalost, mnogo će ranije stupiti u seksualne odnose a da njihova emotivna i psihološka zrelost ne mogu baš najbolje to da isprate. Čini mi se da je mnogo komplikovanije njima nego što je bilo nama. Međutim, ono što je suština ljudskog bića i svojstveno čoveku kroz neke zadate razvojne faze, ne menja se. Tako će tinejdžeri svakako i dalje imati sklonost tim platonskim, velikim, i strašno važnim ljubavima, dok će se više štititi od bliskosti online druženjima a ranije ulaziti u seksualna iskustva, što samo može mnogo da usložni svu zbunjenost jednog tinejdžera koju oseća povodom svega što mu se dešava.
 
Da li tinejdzerska ljubav moze da preraste u ljubav za ceo zivot? 
 
Sigurno je da ima takvih primera, verujem da svako od nas zna za bar poneki takav par. Međutim, retko je valjda i samim tim što je tinejdžerski period pun velikih izazova za jedno biće, a samo da zamislimo da se sad svi ti izazovi pomnože sa dva, pa na njih dodaju i izazovi koje nosi jedan ljudski odnos. Međutim, moguće je, i sad bih stvarno rekla da se nekim ljudima jednostavno posreći da nekog za ceo život sretnu rano, a da u toj svojoj ranoj mladosti opet imaju dovoljno mudrosti da umeju da sačuvaju takav jedan odnos. Svakako, mnogo veliki i težak zadatak, i zato verujem da je retkost da uspe.
A opet, oni koji su to doživeli i žive, kažu da im je zapravo to što su odrastali zajedno i učvrstilo i osnažilo taj odnos, da su se toliko srodili i toliko srasli jedno sa drugim da ne mogu ni da zamisle svoje živote bez onog drugog.
Ono što moram da kažem, jeste da nekad nama sa strane može to sve da izgleda kao sreća, ili sudbina, ili kao da je njima bilo lako jer su se jednostavno sreli, i bum! Mislim da nije tako. Mislim sve ono što sam i malopre rekla, da bi jedna ljubav i jedan ljudski odnos mogli da opstanu i da traju, potrebno je mnogo volje, ulaganja, posvećenosti sa obe strane, a zamisli onda koliko je tek toga u jednoj celoživotnoj ljubavnoj priči. Zato su i plodovi mnogo veliki.
Da li veruješ u ljubav za ceo zivot? 
 
Verujem, o da, verujem! Možda ne na isti način kao kad sam bila mlađa, ali svakako verujem, i drago mi je što si me to pitala. Verujem da je čovek rođen da bi voleo nekoga, nešto, mnoge ljude, mnoge aktivnosti, poslove, umeća, svet oko sebe, prirodu, druga živa bića. Ta nit u čoveku koja povezuje sve nabrojano, ta nit i jeste LJUBAV koju čovek nosi i neguje u sebi. Kako bi drugačije živeo uopšte?!
Dok sam bila mlađa verovala sam u ljubav za ceo život na jedan drugačiji način, ja sam zaista bila onaj primerak koji je verovao da postoje dve polovine koje treba da se sretnu i cela moja mladost mislim da je bila obojena time, tom velikom čežnjom da sretnem tu svoju polovinu jer će onda odjednom sve da bude savršeno i divno i bajkovito, i to je to, i bićemo srećni do kraja života. Stvarno može sad da deluje i meni samoj smešno, ali ja sam za tu ideju, čini mi se, tada mogla i život da dam, toliko je to meni bilo jako i veliko.
Ono što sad mislim, naravno, malo je drugačije. Mislim da ako nekog zaista stvarno zavolimo, da možemo da volimo svakog takvog čoveka do kraja života, pa i ako više nismo jedno pored drugog. Kad prođu one neke bure koje svaki razilazak s nekim mora da nosi, ako radimo na sebi, ako idemo ka tome da zacelimo, da oprostimo, neminovno je da ćemo opet dostići tačku ljubavi za nekog ko nije više u našem životu. Na kraju, zar nam ljubav koju osećamo i dalje i prema našim preminulima ne pokazuje isto to, da ljubav ne samo da traje do kraja života, nego nekad i izvan okvira života.
I sad, da suštinski i konkretno odgovorim na tvoje pitanje. Da, verujem u realnu, živu i trajnu ljubav dvoje ljudi za ceo život, ali opet smatram da ona jeste retkost. Mislim da je jedna od prepreka baš to što ljudi nekada ulaze u odnose sa takvim očekivanjem. Mnogi žele nekakvu garanciju, sigurnost, nekakvu tapiju na ljubav. Kao da jedni drugima govore nekim nemuštim jezikom „Ja ću da te volim, ali ako mi obećaš sigurno da će to da bude do kraja života.“ Mislim da otuda dolaze velike prepreke. Ljubav ne može da ima garanciju, niti iko ikada može da nam je da, a ako smo iskreni do kraja, ne možemo ni mi da je damo nekome. Mislim da opstaju ljudi koji su spoznali tu veliku tajnu, i stvarno bih je tako nazvala. Danas se volimo i tu smo, i imam svest da može sutra sve da se promeni, ali ja danas volim i dajem sve od sebe. Naravno da postoji utkana u to i jedna ideja o trajanju, nekakva konstanta ili bar nekakva volja da bude tako, ali nema pritiska i straha koji su veliki neprijatelji ljubavi.
 
Koliko se sreće u realnom životu platonska ljubav? 
 
I ovo je baš interesantno pitanje, moram priznati da o nekim pitanjima promišljam ovde na licu mesta, što je interesantno i izazovno. Malopre sam pomenula platonsku ljubav više u kontekstu adolescentskog doba. Međutim, sreće se i kasnije. Ima, naravno, onih nekih primera uzvišenih ljubavi prema nekome ko nam je nedostižan, nekome ko nam nije dostupan, ko je zauzet, ili ko jednostavno nije, sad moram to da kažem, deo našeg realnog života. Malo sad zvuči kontradiktorno, znam, i to je moje mišljenje, ne moraju se svi složiti. Ja verujem da ljubav nosi u sebi motiv da se realizuje, da postane stvarna, opipljiva, da bude deo realnog života i realnih nas. Ono što mogu da kažem iz iskustva rada sa klijentima, jeste da se često ljudi brane tim platonskim ljubavima od stvarne bliskosti sa drugim ljudskim bićem, ne znajući to naravno. Onda se polako to osvešćuje u psihoterapijskom procesu, pa kad klijent postane svestan funkcije koju ta platonska ljubav za nju/njega ima, može to i da promeni ako želi. Moram da dodam da nekad nekome upravo ta platonska ljubav može biti i spasonosna, dešava se i to, osoba izgubi neki smisao življenja, upadne u krizu, sve je obesmišljeno, onda pojava takve jedne platonske ljubavi bude slamka spasa za koju se čovek pridrži da smogne snage da nastavi. Sa ljudima treba stvarno biti oprezan, i teško je razumeti čoveka ako ga posmatramo iz pozicije da treba nešto ovako ili onako. Svi mi živimo najbolje što možemo, i ono što radimo možda je u tom trenutku najbolje što umemo i možemo, pa kad budemo mogli bolje, tada ćemo tako i činiti. Tako je i sa platonskom ljubavlju.
 
Može li se putem društvenih mreža zavoleti dvoje ljudi? 
 
Verujem da mogu da se upoznaju i približe kako bi se zavoleli kada se stvarno upoznaju bolje uživo. Znam mnoge bračne parove koji divno žive zajedno, a upoznali su se preko društvenih mreža. Danas je to realnost, i ne treba bežati od društvenih mreža, koje su postale naša svakodnevnica. Na kraju krajeva, pa evo i nas dve smo se upoznale preko društvene mreže, a evo nas sad u intervjuu.
Međutim, dvoje ljudi ne mogu da budu u vezi, braku, odnosu preko društvenih mreža, mora se uvesti princip realnosti pre ili kasnije u taj odnos kako bi se videlo da li zaista može da funkcioniše.
Ono što je posebna opasnost upoznavanja preko interneta jeste to što nam ostaje mnogo prostora da u drugu osobu projektujemo neke svoje želje, idealizacije, nekakve zamisli, jer nam ostaje prilično praznog prostora za to. Zato mislim da je upoznavanje uživo jedna velika prekretnica u takvom odnosu, i da svako izbegavanje jedne strane da se desi i susret uživo, naročito kada je virtuelna komunikacija živa i intenzivna, ukazuje već na nekakav strah i da to treba da registrujemo i da ostavimo tu informaciju kao značajnu za sebe. A vreme će onda dalje pokazati kako stoje stvari. Naravno, ne treba nikako ni trčati grlom u jagode i upoznavati bilo koga tek tako, neprovereno, i što pre.
Društvene mreže, kao i sve drugo uostalom, mogu da budu veliki blagoslov i izvor mnogi mogućnosti, ali nose i dozu opasnosti. Sa svim u životu treba naći neku meru i neku dozu opreza. Konačno, zadatak svakog od nas je da brinemo o sebi, iz te pozicije znaćemo i da odvojimo žito od kukolja i na društvenim mrežama.
 
Kakve su to virtuelne veze? 
 
Vidim da se taj pojam često tako koristi, i sama sam često razmišljala koliko je uopšte adekvatno da se koristi reč veza. Međutim, u redu je, ukazuje na osećanje povezanosti i vezanosti koje imamo sa nekim, pa u tom smislu ljudi koji imaju virtuelnu vezu sa nekim duboko se osećaju povezano, blisko i vezano za drugu osobu. I zaista im verujem da je tako. Mi živimo kao što rekoh u digitalnoj eri, i naš čitav psihološki aparat se jeste i prilagodio i promenio da bude u skladu sa tim vremenom. Neka od današnjih dostignuća ti i ja kao deca nismo mogle ni da sanjamo, zar ne, a sad živimo sa tim kao sa najnormalnijom stvari na svetu. To ipak ukazuje na prilagođavanje našeg mentalnog aparata, i hvala Bogu da je tako i da imamo tu sposobnost.
Kad pomislim samo koliko je ljudi otišlo za poslovima i boljim životom odavde, tu su i mnogi moji bliski prijatelji, i ja sada sa njima održavam virtuelnu vezu, ali se ipak vidimo kad god možemo. E to je već nešto na šta mislim da bi bilo strašno kada bi se naša psiha prilagodila, da nam odnosi postanu potpuno virtuelni.
Virtuelne veze, da, kada su okolnosti takve, ali ne nikako isključivo i trajno virtuelne. Čovek napreduje u svom životu i raste i razvija se i unapređuje zahvaljujući principu realnosti koji uvodi u svoj svet. Taj princip realnosti neophodno je uvesti i u odnose sa drugim ljudima.
 
Da bi virtuelna veza dobila oblik realne veze šta treba da urade ljudi koji četuju? 
 
Mislim da oni to najbolje znaju, haha. Šalim se, a i ne šalim. Ljudi koji imaju iskustva u četovanju ili u toj virtuelnoj komunikaciji, mogu prilično dobro da procene i kakva je ta komunikacija i u kom smeru se razvija. Ono što smatram prirodnom ljudskom potrebom, i mislim da se mora pojaviti u nekom momentu takve komunikacije, jeste potreba da i uživo upoznamo to drugo ljudsko biće. Dalje kad osvestimo to, predložimo, sve ide mnogo lakše. Tu sad svako treba da traži svoju meru – koliko ko želi i može da se uloži u takvu jednu vezu, nismo svi isti, i sigurna sam da ima ljudi koji ne bi nikad bili u virtuelnoj vezi sa povremenim viđanjima, kao što ima i onih kojima savršeno odgovara.
Ovde bih samo kratko napomenula jednu drugu opasnost, koja se nužno pojavila sa pojavom i dostupnošću toliko razičitih kanala komunikacije. To je opasnost od toga da uletimo u odnos u kojem sa svojim partnerom moramo stalno da budemo na vezi. Tako neke veze znaju da se pretvore u konstantnu virtuelnu povezanost čak i kad ljudi žive zajedno, a svaki sekund kada su kratko odvojeni recimo zbog posla ili drugih obaveza, dele jedno sa drugim virtuelno. To je već razvijanje jednog zavisničkog obrasca, a odnos od kojeg zavisimo nikako ne može da bude zdrav i dobar za nas.
Ništa samo po sebi nije ni dobro ni loše. Mi ljudi smo ti koji upotrebom ovoga ili onoga na određeni način koji je za nas više ili manje dobar, činimo da nešto bude za nas dobro ili loše. To treba stalno imati na umu.
 
Ljubav kao inspiracija za razvoj optimizma?
 
Kakva divna teza! Ima li išta optimističnije nego biti vredan ljubavi i videti samog sebe i drugog čoveka kao vredne ljubavi?! Verujem da nema. I zato silno verujem da svaka klica ljubavi u životu koju smo osetili od prenatalnog perioda pa do sadašnjeg trenutka, ima svoju vrednost za naš život, naš razvoj, i za naše napredovanje. Verujem da naš psihički aparat skuplja negde sva ta iskustva, te blagoslove nečije ljubavi, te male darove koje smo u životu primali, i da nikad ne znamo kada će nam baš taj paketić zatrebati kad posustanemo i kada nas brige življenja potope u sivilo. I zato, ako poželimo da naučimo da volimo bolje, moći ćemo to da ostvarimo, sve što nam treba imamo u sebi i u svetu oko nas! A život u ljubavi je čist optimizam, uz jednu dozu realizma, kao što vidiš od toga ne odustajem.
By |2017-08-14T00:52:40+00:00July 28th, 2017|Psihološke teme|0 Comments

About the Author:

Leave A Comment