Ceo ne znači BEO

Smrdibube učitelji

Nedavno su u ovoj velikoj najezdi smrdibuba, one počele da ulaze i u moj stan. Traje to već par nedelja. I nažalost, već posle dan dva, shvatila sam da razvijam fobiju. Prva reakcija koju su mi izazivale bila je gađenje, ali uz gađenje počeo je da se pojavljuje strah. Bilo mi je jasno, fobija se ne vezuje slučajno uz bilo koji objekat. Postoji razlog zašto se naša osećanja vezuju baš za taj konkretni predmet, osobu, životinju… I krenula sam da istražujem po sebi, dok sam neumorno bube izbacivala iz stana, usisavala, pisala statuse na fejsbuku, trzala se na svaki iznenadni šum u svojoj okolini, trzala se na svaku i najmanju crnu mrlju ulovljenu svojim perifernim vidom.

Smrdibube su miroljubive bube, nikada se ne približavaju čoveku, uglavnom su mi se skupljale oko prozora, kuda su i ulazile, napolju im je bilo hladno, pa su ušle da se ugreju. Ponekad se dešavalo da lete, i tada je moj strah bivao najjači, tada su mi bivale nepredvidive. Najspecifičnije za njih, po čemu su dobile i naziv, jeste njihov smrad, smrad koji živi u njima, a koji ispuštaju na pomen opasnosti, približavanja ljudskog bića, ili u momentu kada ih čovek ubija.

U jednom momentu mi je kliknulo – smrdibube su ušle nepozvano u moj stan, dakle, predstavljaju druga ljudska bića koja ulaze u moj lični prostor, dakle, bliske ljude. Kako malopre rekoh, a iz iskustva to i znam, svaki čovek ima i „tamnu stranu“, ima i mane, ima i tendenciju da napravi i neki loš postupak prema nama, a može da deluje i nepredvidivo jer rizik uvek postoji – rizik da nas neko odbije, odbaci, povredi, ostavi, prestane da nas voli. Odatle dolazi strah.

Osećala sam, kao što napisah, i gađenje. Gađenje dolazi iz mog stida nad mojom „tamnom stranom“, nešto moje što mi je prijalo, ali što mi je postalo neprihvatljivo, i ne bih bih baš da pokažem. Em, je gadna, i „smrdi“, em je se stidim, ne prihvatam je, odbacujem je, negiram je, borim se protiv nje.

Paralelno kako sam se suočavala sa svojim uvidima, moj odnos prema smrdibubama se menjao, moja fobija se smanjivala i prerastala u običnu neugodnost i neprijatnost što postoje neke bube u mom stanu, a u jednom momentu čak sam pustila nekoliko buba da prespavaju jer sam osetila saosećanje (napolju je baš hladno).

Zahvalna sam bubicama koje su mi pokazale s čime mi predstoji da se suočim.

Da, ja imam i tamnu stranu, a imam i dobru, imam i vrline i mane, imam u sebi i dobro i zlo. To sam sve ja, i prihvatam sebe u celini, volim sebe u celini i imam svest o tome da sam celog svog života želela i trudila se da biram dobru stranu. U mom sistemu vrednosti, to mi je dovoljno da sebe vidim kao „pozitivca“, kao osobu vrednu ljubavi i pažnje, prvo svoje, a zatim i tuđe.

Iz te tačke, potpuno mi je prirodno i lako da prihvatim i drugog Čoveka, koji ima svoju celinu, i svoju tamnu stranu, koju može da unese u naš odnos onoliko koliko sam ja spremna da to dozvolim i koliko procenim da mi odgovara.

I najvažnije – nečija tamna strana ne govori ništa o meni. Dok sam svoj loš deo pokušavala da odbacim, iznegiram i poništim, utoliko više me je tuđi loš deo podsećao na to šta radim, podsećao me je na odbačeni deo moje celine, i plašio me je, nekada izazivao i gađenje.

Kad sagledamo i prihvatimo da postoji i zlo u nama, prvo oprostimo onima koji su nam dali život, koji su nas voleli onako kako su umeli, prihvatimo ih kao nesavršene ljude kakvi smo i mi, i počnemo po prvi put u životu da ih volimo, sa prihvatanjem, razumevanjem, oproštajem.

I tada smo spremni da odbolujemo svoju bol, da prežalimo svoje gubitke. Sa jedne strane, do sada smo tonuli u samosažaljenje koje godinama osećamo nad svim povredama koje nam je život naneo. Sa druge strane, tonuli smo u ljutnji, zameranju, besu, optuživanju. Preko ta dva osećanja, samosažaljenja i ljutnje, sve ovo vreme, mi zapravo odbijamo da pustimo ono što smo izgubili, da prihvatimo gubitak i da ga odtugujemo. Sve dok to ne uradimo, i dok se valjamo u blatu ova dva osećanja, mi zapravo još uvek prividno nismo ništa ni izgubili.

Tuga, bol nad gubitkom, jeste kraj tog užasavajućeg potonuća u kojem živimo i početak novog slobodnog života, početak naše produktivnosti, kreacije, slobode, početak našeg voljnog ulaganja, investiranja u ljude, u odnose, u posao, u život. Nesebično dajem sve što imam, uprkos tome što je život nepravedan, i što nema sigurnosti, i što opet mogu da izgubim, i što opet može da me boli, i što opet čovek može da me povredi, napusti, odbaci.

Prihvatam sve ove rizike, i uprkos tome volim jer zato sam ovde, u ovom životu, da dajem sve što imam, u svakom trenutku, bez ikakve sigurnosti, bez proračuna. Svestan ili svesna punog rizika, ja biram da živim, biram da stvaram i biram da volim. Tako se, spontano i polako, neprimetno i paralelno, gradi dobro u nama i smanjuje tamna strana, usput, kao posledica procesa koji se u nama odvija, a ne kao zadatak zbog kojeg vodimo rat sami sa sobom.

Hvala mom Saputniku na inspiraciji da u reči stavim ono što u meni zri već neko vreme.

Juče ujutru na svim mojim prozorima pojavile su se bubamare, kao ukras, kao lepota, kao vedrina, pojavile su se dok su se sunčani zraci kroz staklo prelamali preko njihovih boja. Shvatila sam ih kao znak da sam na dobrom putu. I ti si na dobrom putu, Saputniče moj. Zato što smi svi saputnici na istom putu. Primi ovaj dar u ime toga.

Hvala ti, Živote!