Dežurni krivac je neko ko služi svima ostalima u nekoj porodici, grupi, kolektivu, državi i slično, za to da – izbegavajući preuzimanje odgovornosti za svoje postupke – svale odgovornost nekome drugom, udarajući najčešće baš na osećanje krivice koje treba da izazovu kod te osobe. Ova psihološka “uloga” postoji i postojaće izgleda uvek, dok je čoveka…čoveka koji će da prihvata da je igra. Odgovornost je ipak na obe strane. No, da krenem ispočetka. Kako i zašto nastaje, koji su mogući uzroci i faktori uticaja unutrašnji, kao i spoljašnji – od drugih ljudi, na to da se neko oseća i postane “dežurni krivac”…

Zamislimo sledeći scenario: mama i tata odlučili su da se igraju života i braka. Zaigrali se, zaigrali i dobili bebu, jednu,drugu, a neki i treću… Uzajamno su već razvili razne obrasce, kako se svađaju, ko koga napada, okrivljuje, ko u koju slabu tačku udara kome i kako, a svi pomenuti obrasci, možda i još neki, služe tome da se problem NE REŠI. Situacija je jasna. Cilj je da niko ne preuzme sopstvenu odgovornost ni za šta i da ne odraste. Igra tako duže traje, a i odrastanje je stvarno teško i mučno, možda čak i dosadno. I deca rastu, pa i neke životne brige i problemi, a igre se i usložnjavaju. I deca progovore. I neko od dece počne da govori, što bi narod rekao, ciljajući pravo u metu. Dete oseća, dete se zabrine, uznemiri dok igre traju, igre postaju manje zabavne, a dete nekako deluje previše ozbiljno, i stalno gađa u najslabije tačke, upućuje na problem, na mnoge probleme, možda baš na sve one koje nikako mama i tata ne bi da rešavaju. I onda kreću polako da se rađaju neke rečenice:

Ćuti tamo, šta ti znaš…Ko je tebe šta pitao…Prestani da sliniš…Dabome, pa to ne najlakše, samo ti uzmi i plači…Dosta mi te je više, sve si mi džigerice pojeo/la…Opet počinješ…E kakvu mi je decu dao Bog…Dobro sam i živ/a kakvu decu imam…

Dete počinje da uviđa da postoji nekakva povezanost između roditeljskih svađa i njega samog. Nije baš da razume ali počinje da mu se čini da je ono uzrok, da je krivo. Počinje da se povlači i preispituje. Nekad se igre među roditeljima mnogo zahuktaju pa pređu skoro u ratne, i iz deteta opet “provale” ona čista osećanja besa, tuge, straha, uznemireno je, reaguje, a ćuške onda postaju sve veće i krivica raste, raste, pa poraste kao kuća. I tako malo po malo, dan po dan, prolaze godine, i dete postaje još jedan saigrač, i to zvani dežurni krivac.

Ta uloga ima nekoliko dobiti za dete, kao prvo dete misli da je pronašlo neku logiku kojom može da objasni probleme među roditeljima, i pošto misli da je uzrok u njemu, detetu, počinje da misli da može nekako i da im pomogne i da može da utiče i na to da se problemi reše. Pride sekundarno dobija i neko osećanje važnosti i veličine, jer izgleda da je i ono samo nekako veliko kad se baš lepo uklopilo u tu veliku porodičnu dramsku dinamiku. Roditelji dobijaju još jedan način ne samo da ne reše svoj problem, nego sad već nekako i da ga još bolje zamaskiraju, sad imaju i dežurnog krivca. Uloge se učvršćuju, obrasci utvrđuju, pa se šire i na svakodnevne situacije koje i nemaju mnogo veze sa roditeljskim svađama. Ako se nešto u kući pokvari – mora da je niko drugi do dežurni krivac. Nešto je nestalo, ko bi drugi to izgubio nego dežurni krivac. Nešto je krenulo po zlu, pa nije ni čudo kad imamo dežurnog krivca u kući.

Šta biva sa detetom u takvom složaju?! Osećanje krivice postaje jedan veliki stožer koji nosi čitavu detetovu ličnost,  a ono postaje veliki borac za sopstvenu ispravnost. Neotporno je na sopstvene greške. Sklono je kontroli i najlakše živi na sigurno. Često je plašljivo. Ima poteškoća sa samopouzdanjem. Veoma je osetljivo na kritiku. Nakon svakog izlaganja i istupanja oseća veliku krivicu i čeka “kaznu”. Stišava pokazivanje svojih osećanja. Dominantno osećanje u odnosima sa bliskim prijateljima, partnerima kasnije, svim osobama sa kojima ostvaruje bliži odnos postaje osećanje krivice. Čezne za nekakvim iskupljenjem, za spiranjem tog velikog greha sa sebe. Pomagaće bezrezervno, preko svojih granica, neće moći lako da kaže NE, činiće sve za druge, nudiće se i gde treba i gde ne treba, lomiće se da pokaže i dokaže svoju ispravnost. Najteže će podnositi prekid bilo kog odnosa, drugarskog, prijateljskog, ljubavnog, jer će sa svakim razilaženjem ponovo i ponovo dobijati potvrdu da je krivo i da nešto sa njim nije u redu. Ući će jednostavno u začarani krug bezuspešnog “spiranja” sopstvene krivice.

Kada osoba sa ovakvim iskustvom uđe u terapiju, pokazivaće moguće neke od obrazaca i u odnosu sa terapeutom:

  • Jedna grupa će izabrati sledeće: Ne daj Bože da se zakasni na termin (ovo nije preporuka da treba da se kasni), da se otkaže, promeni termin, ako ih ima – svi zadaci se bespogovorno rade, donose, ako terapeut ponudi neku interpretaciju sve se bespogovorno prihvata. Prvi znaci promene biće upravo promena odnosa prema terapeutu i uvid u transferno očekivanje da konačno dobiju “sertifikat” na kome će pisati “IZLEČEN/A SI, NISI KRIV/A”.
  • Druga grupa će raditi upravo suprotno, želeći da transferno žive ponovo svoju ulogu dežurnog krivca, pokušaće da terapeutu probiju sve granice, i nateraju da se ponaša prema njima onako kako su roditelji nekad, a na kraju, onako kako se osoba oseća i ponaša prema sebi i zbog čega i dolazi na terapiju. Na kraju krajeva, možda da konačno dobije tu zvaničnu potvrdu da zaista jeste DEŽURNI KRIVAC, i da se zauvek pomiri sa tim. Jer, setite se, velika je to titula. Prvo suočavanje sa takvom potrebom i rad na uzrocima jesu opet veliki znaci pomaka u terapeutskom procesu.

Kako god bilo, ukoliko se iko prepozna u ovom tekstu i bilo na poslu, u porodici, partnerskom odnosu, odnosima sa decom, ili prijateljima, misli da ima ulogu dežurnog krivca, predlažem da razmotri odakle dolazi epitet dežurnog krivca, kada ga je prvi put osoba ponela, koje sve dobiti ima od te uloge, i da li je i koliko spremna da ih se odrekne.

Za one kojima ide teže, uvek ostaje mogućnost da krenu na terapiju. Verujte, nije lako. Put od prepoznavanja svojih razloga za preuzimanje takve uloge, preko opraštanja najbližima koji su bili učesnici u formiranju iste, do pune svesti da smo slobodni i da možemo izaći iz te pozicije, i izabrati da živimo svoj život prema sopstvenom izboru, dug je i povremeno veoma bolan. Uloga dežurnog krivca ume da pruži velika zadovoljstva, a tek kada je osoba spremna da to uvidi i sebi prizna, tek će tada ostvariti mogućnost da zadovoljstvo ostvaruje na mnogo lepše načine – živeći život bez krivice, sa punom odgovornošću i zdravim odnosima koji nisu zavisni.