Prilikom komunikacije jednih sa drugima, pored svega onoga što verbalizujemo, postoji i onaj neverbalni deo komunikacije kojim se itekako mnogo poruka može poslati. Svaki deo naših tela šalje svoje poruke:

  1. facijalna ekspresija (pokreti lica),
  2. usmeravanje pogleda,
  3. pokreti pojedinih delova tela (posebno ruku, nogu, trupa i glave),
  4. držanje tela u celini.

Nekada neverbalne poruke prate verbalne i u skladu su sa onim što izgovaramo, a veoma često se dešava da i nije baš tako. Ljudi su manje ili više vešti u „čitanju“ ovih neverbalnih znakova, ali sigurna sam da se svakome bar nekada desila situacija u kojoj sagovornik izgovara jedno a „nešto iz stomaka“ vam govori da je istina na onoj drugoj strani.

Pored toga što je facijalna ekspresija velikim delom urođena, nasledna, pa samim tim i univerzalna, pripada joj poseban značaj i iz sledećih razloga:

  1. Od svih delova tela učesnici u komunikaciji najviše pažnje obraćaju na lica svojih sagovornika. Lice je u centru vidnog polja učesnika u komunikaciji i oni ga najbolje vide. Tokom najvećeg dela komunikacije učesnici u komunikaciji gledaju u lice sagovornika.
  2. Lice je najekspresivniji deo tela, tj. ono ima najveće izražajne mogućnosti. Zahvaljujući velikom broju mišića mnogi delovi lica se mogu pokretati, pa time i menjati: oči, predeo oko očiju, usta, obrve, kapci, čelo itd. Svaka od tih promena uzeta ponaosob, ali takođe i njihove kombinacije, mogu se iskoristiti za izražavanje emocija, stavova prema sagovorniku itd. Istraživanja su pokazala da facijalna ekspresija omogućava čak oko 7000 različitih izraza.

Među naučnicima se već dugo vodi spor koja je zapravo priroda facijalnih ekspresija:

  • ekspresija (nesvestan i nenameran izraz unutrašnjeg stanja – ekspresija, značila bi, prema Darvinu, da mi nemamo kontrolu nad kontrakcijama facijalnih mišića, koje se automatski, nesvesno, nenamerno, javljaju, kada do njih stignu impulsi iz mozga, kao posledica emocionalne reakcije na situaciju u kojoj smo), ili
  • komunikacija emocija (skup namerno poslatih signala sa ciljem da jasno prenesu poruku osobi sa kojom smo u interakciji, o tome šta je to što trenutno osećamo, šta se odigrava u nama, šta želimo i mislimo, kako reagujemo na osobe i situacije – prema kulturalistima, npr. Margaret Mid, Gregori Bejtson, Rej Berdvistel). 

Od Darvina do danas sprovedena su brojna istraživanja, čiji rezultati snažno sugerišu razrešenje navedene dileme – ispravnije je koristiti termin ekspresija emocija od komunikacije emocija, jer ekspresije ne proizilaze iz naše namere da svesno i promišljeno pošaljemo poruku drugima o našem unutrašnjem stanju.

Dakle, hteli ili ne, kontrolisali više ili manje, naša lica šalju poruke kojima:

  1. izražavamo emocije,
  2. izražavamo interpersonalne stavove,
  3. prezentujemo vlastite osobine,
  4. pratimo i dopunjavamo verbalnu komunikaciju,
  5. nadomešćujemo verbalnu komunikaciju,
  6. pokazujemo konvencionalno ponašanje u određenim socijalnim situacijama.

Na tačnost procene emocija koje učesnik u komunikaciji izražava facijalnom ekspresijom utiču sledeći faktori:

  1. univerzalnost (isti način izražavanja u svim kulturama),
  2. intenzitet emocije,
  3. otvorenost manifestovanja,
  4. osobine posmatrača (inteligencija, osetljivost i zainteresovanost).

Obično se, pod uticajem zaključaka do kojih je došao Ekman, tvrdi da su emocije za koje postoje univerzalni izrazi:

  1. sreća
  2. strah
  3. gnev (bes)
  4. žalost (tuga)
  5. iznenađenje
  6. gađenje.

Sve napred rečeno navodi na zaključak da bismo svi mogli, uz pojačanu pažnju, zainteresovanost i malo vežbe, vrlo lako mogli da procenimo emocije sagovornika na osnovu njihove facijalne ekspresije.

Spontani, autentični izrazi emocija facijalnom ekspresijom razlikuju se od onih koje učesnici u komunikaciji proizvode svesno, iako ne osećaju odgovarajuće emocije. Autentični izrazi emocija su simetrični, dok se kod neautentičnih uvek javlja izvesna asimetrija između desne i leve polovine lica.

Facijalnom ekspresijom emocije se intenzivnije izražavaju kada smo u društvu drugih ljudi nego kada smo sami i kada nema nikoga ko bi mogao da vidi izraz naših emocija. Ovaj fenomen naziva se efektom publike (audience effect).

Na šta sve možemo da obratimo pažnju ako želimo da proučimo facijalnu ekspresiju sagovornika:

  1. OČI – kontakt očima, širenje/skupljanje zenica, usmeravanje pogleda u stranu, treptanje, mrštenje obrva Može se reći da direktan pogled u oči ukazuje na veoma aktivna osećanja ljubavi, neprijateljstva ili straha, dok je pogled u stranu vezan za stidljivost, indiferentnu nadmoćnost ili potčinjenost. Međutim, dok pogled još i u nekoj meri možemo da kontrolišemo, zenice su svakako vredan neverbalni pokazatelj emocija na koji svojom voljom ne možemo mnogo uticati.
  2. USNE – emocionalno najekspresivniji deo telaUsne nam pružaju puno znakova o nečijim osećanjima i raspoloženjima. Nesvesna napetost u predelu usana odražava stvarna osećanja. Dodirivanje usana tokom komunikacije je svakako važna tačka u proučavanju facijalne ekspresije i može nositi mnogo informacija.
  3. Dodirivanje NOSA – radnja koja se vezuje za trenutni stres. Sagovornik može biti prividno smiren ali će morati svoju napetost nekako ispoljiti. Može biti i znak laganja.
  4. ZEVANJE tokom komunikacije – znak pospanosti, dosade, emocionalnog konflikta ili zamora.

Neverbalni znaci u komunikaciji imaju veliku ulogu, kako u svim međuljudskim odnosima, tako i u psihoterapijskom odnosu. Ljudi su često skloni tome da neke svoje emocije žele da maskiraju, ne vide, previde, tumače drugačije, negiraju, vođeni često nekim svojim unutrašnjim otporima, odbranama ili nekada samo ne dajući sebi dozvolu da imaju PRAVO da osete baš tu i tu emociju. U takvim situacijama, od velike nam je pomoći ako umemo da „čitamo“ facijalnu ekspresiju našeg sagovornika. Kad pročitamo, razumećemo i umećemo da odreagujemo na ono što vidimo. Svaka emocija nosi sobom određenu energiju i ima svoju dinamiku, „kretanje“ koje je usmereno ka onome prema kome/čemu osećamo.

Emocija će naći način da se iskaže. Ljudi su tu da sve iskomplikuju. Mislite o tome…

Olivera Milutinović