Originalni tekst intervjua koji je sa mnom vodila koleginica Olivera Olja Petrović nalazi se ovde.

Zavist je osećanje koje većina ljudi, i pored činjenice da je jasno oseća i prepoznaje, ne priznaje; isto tako jako je mali broj ljudi koji zavist ne osećaju prema drugima. Zavist je jako neprijatna, ona boli, umanjuje čovekov rad, i svaki vid ljudskog napredovanja u smislu da se gubi na kvalitetu a gubi vojska zdravih ciljeva koje ljudi treba da imaju. O zavisti se retko govori, reč je o temi koja se izbegava. Ja znam da si dovoljno hrabra i da ćeš umeti da približiš čitaocima nešto više o ovom osećanju koje preti da ugrozi velike uspehe i velike radosti u životima svih nas, i da nam pomogneš da prevaziđemo taj neprijatni osećaj kako bi postali slobodniji i zadovoljniji ne samo sobom već i celokupnim životom.

Drago mi je što ćemo se baviti osećanjem zavisti, jer je to emocija čiji je najčešći pratilac osećanje stida, te najveći broj ljudi nekako nerado priča o tome, ali nerado i želi da osvesti kada to osećanje oseća. To se na psihoterapiji veoma često dešava, da tek posle nekog dužeg vremena i rada na sebi, ljudi postaju malo više spremni da stupe u kontakt i sa svojim osećanjem zavisti i da počnu da se otvaraju po tom pitanju. A ako se setimo da sami sebe opisujemo kao narod koji živi po devizi „da komšiji crkne krava“, malo čudi taj upravo opisani stid povodom toga. Valjda su to neki drugi Srbi, nismo ti, ja… (smeh).
Dakle, zavist je neprijatno osećanje koje se javlja povodom toga što druga osoba ima, poseduje ili uživa nešto što i mi želimo, a nemamo. Pratioci ovog osećanja su i sopstveno osećanje inferiornosti i neprijateljsko osećanje prema toj drugoj osobi, a koliko se osećanje zavisti može razviti i u patološko, možemo „izmeriti“ baš po tome koliko ćemo razviti neprijateljska osećanja prema drugoj osobi i želeti da joj naudimo. Dakle, kako ćemo najbolje razlikovati „zdravu“ zavist od one neurotične – po načinu na koji je obrađujemo.
 
Evo pitanja za razmišljanje za sve čitaoce – u kojim od sledećih primera se radi o zdravom osećanju zavisti?!
Dolazim da vidim prijateljicu posle dužeg vremena koja ima još savršenije izvajano telo nego pre, pa je još i u tesnoj haljini, baš po mom ukusu, koja joj savršeno stoji, i istog momenta osetim se potišteno, neraspoloženo, nervozno, osećam neku neprijatnost u susretu.
A) postajem toliko nervozna tokom susreta i u jednom trenutku slučajno gurnem šoljicu sa kafom i prospem ceo sadržaj po haljini svoje prijateljice. Nakon toga se osećam još neprijatnije i do kraja razgovora se izvinjavam i želim samo što pre da odem i sve da zaboravim. Stvarno ne znam šta mi bi;
B) preseo mi je ceo razgovor, sve vreme je gledam i slušam i pitam se kako je moguće uopšte da se družim sa takvom jednom površnom, a još i lošom osobom, užasno me nervira i pokvarila mi je dan. Uopšte ne znam ni o čemu smo razgovarale. Razmisliću kad ćemo se ponovo sresti;
C) Prolazi mi kroz glavu prethodni period u kojem sam nabacila nekoliko kilograma, i shvatam da joj zavidim na toj divnoj figuri. Nikad i nisam bila od onih osoba koje vežbaju, uvek me je mrzelo. Možda bih mogla da je pitam da li vežba, kako se motiviše na vežbanje. Možda bih mogla i ja malo da se pokrenem, sad shvatam da bih očigledno i ja želela da obučem ovakvu haljinu;
D) gledam je i mislim se sve vreme kolika je ovo lenština, ja sam se ceo život patila sa lošim metabolizmom, i kad sam se ono nešto mučila da vežbam, ništa mi nije vredelo, a ona ne podiže ni kašičicu i vidi joj mišiće, stvarno nema smisla. Mora da je neki gad od čoveka, i vidi kako sva sija od sreće i zadovoljstva, e baš ću sad da je nerviram da joj presedne i ova kafa i ovaj dan.
Ovaj primer samo je jedna mala ilustracija toga kako sve može da se razvija naše osećanje zavisti ako ne umemo da ga prepoznamo i da ga obradimo kako treba.
 
Kakva  je razlika između zavisti i ljubomore?
 
Ovo smo pitanje dotakle i u prethodnom razgovoru, i čini mi se da je važno da se objašnjava razlika jer se često dešava da se ova dva osećanja prepliću, a onda i u govoru i razumevanju mešaju, naročito u odgoju dece. Otud i činjenica da veliki broj ljudi često svoje osećanje zavisti prepoznaje kao ljubomoru i naziva ljubomorom. Reč zavist se zapravo mnogo ređe i upotrebljava u svakodnevnom govoru.
Razlika je u situaciji u kojoj se osećanje javlja, odnosno, broju učesnika u situaciji, u relacijama, kao i u samoj dinamici osećanja. Ako imamo tri učesnika u situaciji, i okosnica osećanja je nečija ljubav prema nama za koju smatramo da nam pripada, a treća osoba nam ugrožava, stvarno ili umišljeno, da nam ta ljubav „zauvek“ pripadne, to je onda ljubomora. Ako imamo dva učesnika u situaciji, u kojoj druga osoba ima, može, poseduje, ili uživa nešto što ja želim i smatram da meni pripada, onda je to zavist.
Možda će primeri približiti bolje. Ukoliko je osoba u srećnoj vezi i želi da zauvek dobija ljubav osobe sa kojom je u vezi, ali se plaši da će tu ljubav izgubiti svaki put kada se pojavi ili samo pomene treća osoba jer joj može tu željenu ljubav „oduzeti“, i razvija neprijateljstvo prema toj trećoj osobi, onda govorimo o ljubomori. Ukoliko osoba nije u vezi a želela bi da bude, i ima prijateljicu koja je u tome uspela, i povodom toga oseća veliku neprijatnost, možda i nepravdu, ljutnju, neprijateljstvo prema prijateljici, onda govorimo o zavisti.
Važno je da roditelji umeju da prepoznaju svoja osećanja i da ih razumeju, jer će onda umeti da svojoj deci pomognu u tome da razumeju svoja. I zavist i ljubomora se pojavljuju na dosta ranom uzrastu, često se i prepliću. Dete može recimo zavideti bratu/sestri što misli da je lepši/a, i da oseća ljubomoru što misli da ga/je roditelji više vole, i da je to verovatno baš zbog te lepote. I sad zamislite to dete, maleno biće, sa tim strašnim osećanjima, koje neko grdi i govori mu: „Kako si tako pakosno i ljubomorno/zavidno, ti moraš da voliš svog brata/sestru!“ Šta mislite, kolike su šanse da to dete nauči da obrađuje svoja osećanja, i da razume šta se dešava oko njega i u njemu?! Roditelj koji i sam ne ume da prepozna svoje osećanje zavisti, ili ga nikad nije razrešio, kako će drugačije reagovati na detetovo, nego upravo kako sam opisala, ili će jednostavno potpuno ignorisati situaciju, stideti se, pa detetu nesvesno prenositi osećanje stida kao odgovor na osećanje zavisti. Scenarija su mnogobrojna, kroz par primera samo želim da ukažem na značaj rada na sebi.
Dakle, učimo o osećanjima i radimo na njima, i radimo na sebi, to su uvek ulaganja koja se mnogostruko vraćaju. Svoj kapacitet za ljubav i dobrotu razvijamo tako što spoznajemo i ono loše, zlo, u sebi, a ne tako što ga negiramo, potiskujemo, bežimo od istog.
 
Da li je osećati zavest prema najbližim članovima porodice normalna?
 
Naravno da je normalna. Tvrdim da nema deteta koje neće veoma rano osetiti zavist. Razmislite svako o sebi, koliko je svojstveno detetu da pozavidi drugom detetu što ima bolju igračku, dobije bolju ocenu, ima više drugara, lepše je… Dakle, sva osećanja je normalno osetiti. Razlikujemo se u onom šta dalje radimo, mislimo i osećamo povodom toga.
Naravno da nećemo podsticati u okviru porodice osećanje zavisti, i naravno da nećemo aplaudirati nekome kada to primetimo. Međutim, realnost pokazuje da ima parova koji međusobno jedno drugom zavide, i nisu toga svesni, žive tako, pa grade prijateljstva sa porodicama kojima opet na nečemu zavide. Pa se, nesvesno naravno, i deca zadoje time da se porede, zavide, takmiče, nadmeću. Živimo zaista u jednom prilično izopačenom vremenu u kojem se svuda oko nas plasira ideja uspeha, sreće, zadovoljstva, bogatstva, lepote, i meni se čini da zavist iz potaje prilično vlada ljudima i da bi o tome moralo što više da se govori.
Dakle, normalno je osetiti zavist. Opasno je ako je ne prepoznajemo i ne znamo šta da radimo s njom. Još gore je ako ona zavlada nama.
Uprkos ovom tržištu koje plasira sliku jednog nasmejanog, srećnog, bogatog, uspešnog, voljenog i željenog čoveka, sliku na kojoj nigde mesta nema za jedno malo, opako, neprijatno i opasno, pre svega, ljudsko osećanje zavisti, ostaje nam da se borimo za suštinske ljudske vrednosti i opstanak čoveka, a to onda uključuje i rad na podizanju svesti o onome što je u čoveku opasno i može ga odvesti u kontrasmeru od sopstvenog razvoja.
 
Kako osećaj zavisti može i da li uopšte može da se prevaziđe ako je osećamo prema na primer starijoj sestri?
 
Naravno da može, no malo mi je teško da odgovorim iz ovako široke postavke. Ono što mi prvo pada na pamet je da, ako pričamo o detetu mlađeg uzrasta, ono najverovatnije i ne razume šta mu se događa, pa roditelji mogu primetiti da mlađe dete zavidi, naći pogodan trenutak za jedan razgovor nasamo, za jedan umirujući, objašnjavajući i razgovor utehe za dete koje oseća zavist, uz jasnu poruku o tome šta je u redu i dozvoljeno a šta nije. Detetu pojasnimo da je u redu osetiti zavist, pa razmišljati zašto, zbog čega, šta je to što mi želimo a sestra ima ili može, i ima li načina da i mi to dobijemo/ostvarimo/postignemo, ali da nije u redu ulaziti povodom toga u konflikte sa sestrom, mrzeti je, mrzeti sebe, praviti joj pakosti, svetiti se.
Ovo bi bio jedan od načina, a naravno u svakodnevnoj brzini života često nam mnoge stvari promaknu, i ne stiže se mnogo toga. Ako ne obavimo nešto slično opisanom u mlađem uzrastu, verovatnije je da će se deca kasnije sama ili uz nečiju pomoć boriti sa prevladavanjem zavisti. I naravno, mnogo ljudi se sretne sa zavišću i uhvati ukoštac s njom tek u odraslom dobu, kada ozbiljno počne da im remeti kvalitet života, i to je sasvim u redu. Važno je da ne zanemarujemo svoju mentalnu higijenu, a bavljenje sopstvenim osećanjima, naročito onim neprijatnim, sastavni je deo nje.
 
Može li zavist da bude korisna? Da se pretvori u neki vid motiva koji bi uzrokovao neki kvalitetan napredak u radu ili napredovanju same ličnosti koja je oseća?
Može, naravno, zavist da bude korisna za nas, ukoliko posedujemo određeni stepen zrelosti. Zato sam i navela baš onakav jedan primer kako roditelji koji su i sami dovoljno osvešćeni i u kontaktu sa svojim osećanjima, mogu da nauče decu da osećanja koriste za svoje dobro. Sva osećanja mogu da nam budu prijatelji i saradnici, ukoliko umemo sa njima, i obrnuto.
Kako zavist može da nam koristi? Ako je pogledamo iz pozicije toga da nam osećanje zavisti javlja da mi želimo nešto što još uvek nismo postigli, još uvek nemamo, ne umemo ili možda čak i ne smemo. Da, zavidimo drugoj osobi, ali šta nam zavist govori o nama – da mi to nešto želimo. Ako u svemu tome održavamo kontakt sa realnošću, shvatamo i šta je druga osoba uradila da bi to nešto postigla, osvojila, imala, ili bila, pa možemo da razmislimo i o tome šta bismo mi to mogli da uradimo da nešto slično ostvarimo i sami.
Dakle, zavist može da nam koristi ako umemo da je prevaziđemo, da odemo korak dalje, na jednu višu perspektivu. Ukoliko ne umemo, zavist je zaista opasna emocija koja može kao kiselina da nam nagriza čitavo naše življenje, našu ličnost, sve naše odnose, i da nam značajno snižava kvalitet života i uništava mentalno zdravlje.
 
Zašto ljudi lažu i uporno govore da nisu zavidni?
 
Čini mi se da je stvarno to odraz sredine u kojoj živimo i nekog vaspitanja kroz koje smo prolazili, te se nasleđuje iz generacije u generaciju. Mislim da ima mnogo ljudi koji stvarno veruju da nikad nikome ne zavide, i da ima ljudi koji prvenstveno lažu sebe, ili pre bih rekla, teško im je da osveste svoje osećanje zavisti. Moram da pomenem da sam i ja sama prošla kroz tako nešto i da mi je bilo potrebno mnogo godina i edukacije i psihoterapije da se i sama suočim sa svojom zavišću, čak mogu da kažem da sam bila sve vreme u čudu sama sa sobom kako nikako ne mogu da je nađem, a prilično sam poznata i sebi i drugima kao neko ko bez problema kopa po sebi i nalazi svašta. Pomoglo mi je to što sam imala problem da prihvatim tuđu zavist prema meni, pa mi je to bilo od velike pomoći, i jasno je ukazivalo na to da itekako imam šta da otkrijem u sebi po pitanju zavisti ako uložim dovoljno truda.
Odgovori na pitanje koje si postavila leže u nekim zabranama koje smo direktno verbalno dobili ili osetili kao mali, jako mali, u nekim ranim razvojnim periodima. Dete se jednostavno strašno uplaši tog nekog svog jakog i groznog osećanja, i da će zbog toga izgubiti roditeljsku ljubav od koje zavisi i koja mu treba za preživljavanje, i često se desi, potisne sve sadržaje vezano za svoje osećanje zavisti u nesvesno. Otuda se može dešavati kasnije da osoba jednostavno ne sme nikako da oseti zavist, međutim, obično tu naša psiha odradi neke raznorazne vratolomije pa tu nastane čitavo jedno klupko osećanja, misli i ponašanja, koje kad krenemo jednom konačno da odmrsimo, često naiđemo i na klicu zavisti.
Dešava se da klijenti na psihoterapiji tvrde da nikada nisu osetili zavist, i ja im verujem, i za početak, sasvim je u redu da ostane tako. Doći će trenutak kada će se dovoljno rasplašiti i kada će imati snage da osveste i ovo osećanje, daju sebi dozvolu da ga osete, da bi onda mogli da rade na prevazilaženju istog.
 
Ima li ljudi koji stvarno nisu zavidni?
 
Mislim da ima ljudi koji su manje zavidni, i više zavidni, jer jednostavno nemamo svi iste slabe tačke ili isti kamen spoticanja, mogu i tako da kažem.
Meni se čini nerealnim da postoji osoba koja nikad, apsolutno nikad u životu nije osetila zavist, to je bar moje uverenje. Zato i smatram da se u primarnoj porodici može mnogo toga uraditi na tome da budući naraštaji žive u sve manjoj meri otrovani sopstvenim osećanjem zavisti.
 
Da li zavist u detinjstvu ima neke veze sa zavišću u kasnijim zrelim godinama, i kako treba postupati kada zavide deca a kako kada zavide odrasli?
 
Iz svega što sam rekla jasno je da smatram da zavist koju osetimo u detinjstvu ima direktnu vezu sa zavišću sa kojom ćemo se obračunavati kroz život. Takođe, odnos koji roditelji imaju prema nekim emocijama koje deca ispoljavaju, naročito onaj neizgovoreni, neverbalni, istinski unutrašnji odnos, koji deca najbolje osećaju i kao sunđer upijaju, imaće veliki uticaj na to kako će se deca odnositi kasnije kroz život prema svojim osećanjima. Zato je važno da svi osvešćujemo svoja osećanja, i bavimo se njima. Ako ste roditelj pa primetite zavist svoga deteta i to vas strašno uznemiri, iznervira, ili neke čak i postidi, vaš je zadatak da prvo obradite svoja osećanja, da nađete uzrok takvoj reakciji, da se pozabavite sobom i pobrinete o sebi, pa tek onda kad ste svoj paket raspakovali i presložili, možete da se posvetite i svom detetu i možete i da mu pomognete. Dete uči kako da bavi svojim osećanjima od roditelja, da ponovim. Ako ne nauči kako se to radi na pravi način, onda će kasnije u životu morati da uloži mnogo više truda da nauči da brine o sebi na pravi način, a često će morati da potraži i stručnu pomoć.
Znači, kada zavide deca, mi smo tu da pomognemo, da objasnimo, da smirimo, da ublažimo, da naučimo decu kako da brinu o sebi i o svojim osećanjima. Kada zavide odrasli, odgovornost svake odrasle osobe je da se pozabavi svojim osećanjem. Ukoliko ne može, potražiće pomoć. Ukoliko je druga odrasla osoba ta koja nama zavidi, a dovoljno smo bliski i imamo dovoljno ljubavi i razumevanja da to uradimo na pravi način, možemo da osobi ukažemo na to, ali nije naš zadatak da se time bavimo.
 
Može li zavist da bude uzrok izvršenja nekih krivičnih dela?
 
Nažalost, mnogih. Sigurna sam da bismo klicu zavisti koja je narasla do džinovskih razmera mogli da nađemo u mnogim krađama, ubistvima, silovanjima, otimanjima, prevarama, preljubama, raznoraznim skandalima, spletkama i slično. Ne kažem da je zavist jedini direktni uzrok svakog ovakvog dela, ali kažem da je zavist jedan od velikih uzročnika mnogih zala na ovome svetu.
 
Zavist i vera u Boga ne idu zajedno, da li vera može da nam pomogne da zavist prestanemo da osećamo u onoj meri kada nas ona zaista umanjuje kao ljude?
 
Meni je uvek neobično kad neko kaže da vera u Boga ne ide sa ovim ili onim zajedno. Moj je stav drugačiji. Mislim da su ljudi koji veruju u Boga isto ljudi kao i svi drugi, i da se bore sa istim „demonima“. Uostalom, neko ko ne veruje u Boga ali želi da bude dobar čovek, sigurna sam da će predano raditi na tome da očisti korov sopstvene zavisti, i obrnuto. Vera sama po sebi ne može da utiče ni na ovo ni na ono. Mislim da sve zavisi od toga kakva smo osoba i kako upotrebljavamo ono što nam se daje, a vera ako je osećamo nam sigurno daje dovoljno motivacije da makar pokušavamo da se približavamo nekakvom hrišćanskom idealu, koliko god da je to nedostižno kao apsolut. Zato je isto toliko opasno shvatiti veru u Boga kao neki sistem zabrana, pa se onda još više sakriti u njoj sa svim onim zabranama koje smo dobijali još kao dete a o kojima sam malo pričala.
Put do bilo koje vrline mora da ide preko istine, a to onda znači pogledati se istinski u oči i videti šta stvarno sve postoji u nama. I voleti se takvi kakvi jesmo, i sebe i ljude oko nas, i truditi se da budemo bolji.
 
Danas smo okruženi humanitarnim akcijama, ali isto tako se viđaju na društvenim mrežama i osuđujući komentari  povodom pomaganja drugima, da li je tu reč o nedostatku humanosti ili ima i zavisti?
Zavist može da utiče na to da osujećujemo, podsmehujemo se, ponižavamo, uništavamo, nešto dobro što neko želi da uradi. I uvek kad se nešto stvara, radi, kreira, produkuje, a imate neku jedinku ili grupu koja NE RADI ništa osim što kritikuje, omalovažava, podsmehuje se i slično, velika je verovatnoća da se radi o zavisti. Produktivan, zdrav čovek sigurna sam da nema vremena da radi takve stvari, a verujem da nema ni sklonosti, bar ne takve koja bi ga odvela u bavljenje time.
Društvene mreže su jedan veoma zanimljiv fenomen, zato što nam zapravo daju mogućnost da vidimo kakvi su sve ljudi, i kakve su sve ljudske reakcije, kao da se na društvene mreže izliva dinamika postojanja ljudi. I zapravo je velika tema za razmišljanje to što ne postoji apsolutno nijedna vrsta sadržaja, ni onog najboljeg, ni onog najgoreg, koja neće izazvati najrazličitije reakcije ljudi. To samo prikazuje taj neki polaritet, borbu dobra i zla, koja postoji neprestano na nivou čovečanstva, ali i u svakom do nas, i koju ne treba ni da zanemarimo ni da zaboravimo.
 
Može li zavist da bude zdrav začin za nešto što treba da uradimo ili stvaramo?
Ako baš ne možemo da izbegnemo da je osetimo, i moramo da je prihvatimo, a onda bar možemo da se trudimo da se nosimo sa njom najbolje što možemo, i da je ipak previše ne ulepšavamo. Zavist zato ne može da bude zdrav začin nikako i nigde, to je moj stav. Kroz život ćemo morati sa njom da se borimo, ali kako rastemo i razvijamo se, sigurna sam da ćemo osetiti slast mnogo lepših i zdravijih začina kao što su osećanje sopstvene vrednosti, unutrašnja motivacija, lepota napredovanja, slast razvoja, hrana kreativnosti, plodovi stvaranja, i mnogo, mnogo toga drugog. Zavist može da nam bude putokaz sa početka, dok ne ovladamo time šta sve želimo i možemo, a onda kad osetimo slast ovih pravih stvari, znaćemo da je jedina osoba sa kojom treba da se poredimo – ja, ona od malopre. Tu zavisti nema.
 
Da li je uopšte moguće ne osećati zavist u životu, ukoliko nije kako se najlakše sa njom živi?
 
Mislim da je moguće uglavnom je ne osećati, pa ako se nekad u nekoj situaciji iznenada i pojavi, pa nije to ništa strašno, znaćemo šta sa njom. Ovo kažem više zato što nije potrebno da sebi stavljamo nekakve zahteve ili očekivanja tipa „nikada više neću osetiti zavist“. Čemu bi služilo takvo jedno zaricanje, sem da se verovatno nekad u budućnosti silno razočaramo nad sobom?!
Sa druge strane, moguće je živeti tako da se stalno podsećamo nečega što je izrekla draga naša Isidora Sekulić: „Ono što ja nemam nije nešto što drugi ima, nego nešto što meni nije dato.“
Mislim da zreo čovek zna da mu mnogo toga nije dato, ali to potpuno prihvata, i od onoga što mu je dato, stvara svoje carstvo. Želim nam svima upravo to.