Često se dešava da u nečemu, nekoj osobini, ponašanju ili osećanju idemo u krajnost, počnemo polako, pa vremenom kao da to postane neka naša karakterna crta, nešto po čemu prepoznajemo sebe, a i drugi nas tako vide.

Onda dođu neke situacije, i primetimo da se „palimo“ kao palidrvce na neke ljude koji su baš u tome u čemu smo mi u jednoj krajnosti, na suprotnom kraju, u drugoj krajnosti, nešto poput našeg negativa. Em se nerviramo, baš nas nešto žulja, em ponekad s njima u društvu primetimo da se stidimo nekih njihovih postupaka, ili osobina koje leže iza toga, em nam dođe da im „saspemo sve u brk“, i tako…

Nije loše da razmislimo o mogućnosti da odlazak u krajnost u bilo čemu može da nastane i kao neka vrsta naše „odbrane“ od one druge krajnosti, prisilni izbor one druge strane jer nam je prva zabranjena; možda nam je neko zabranjivao u detinjstvu, a onda, vremenom, zabranili smo je sami sebi. I onda shvatimo da je susret sa ovim našim „negativima“ dragocen za nas pošto nas vodi samospoznaji i nekim našim zabranjenim, otcepljenim delovima ličnosti.

To je onda put do slobode i autentičnosti svega onoga što mi jesmo, i šansa da konačno počnemo da prihvatamo sebe cele, sa svim svojim delovima i podličnostima. I negde na tom putu počeće da se nazire i balans, pa polako, jedno po jedno.