Moje DA i moje NE ili kako da postavim granice

„Vaše DA i Vaše NE su ono od čega su sačinjene Vaše granice.“

Sarri Gilman

Da li ste se nekada zapitali čemu i kome sve svakoga dana, u raznoraznim situacijama, u ličnim odnosima, na poslu, na ulici, u slučajnim susretima, u odnosima koje gradite, u odlukama koje donosite, dakle, KOME i ČEMU govorite DA ili NE?! Koliko Vam je teško da kažete NE, da li Vam je teže da to kažete nekome bliskom, ili nekome na poslu?! Da li su Vaše DA ili Vaše NE promišljeni, osvešćeni, da li obraćate pažnju na to kako se Vi osećate ili kako se druga strana oseća?! Da li Vam se dešavalo da svesno radite nešto protiv svoje volje, jer Vam je mnogo teško da nekoga odbijete i da se druga osoba razočara, ili ne daj Bože, naljuti?! Pomišljate li da ste sebični ako nekoga treba za nešto da odbijete?! Kako se Vi osećate kada čujete nečije NE, kako reagujete na to?!

Postavljanje ličnih granica na takav način koji pomaže osobi da živi svoj život kvalitetno, veoma je česta tema psihoterapijskih seansi. Ovo je nezaobilazna tema i u svakodnevnom govoru. Šta su granice, čemu služe, kako se grade, kako se čuvaju, kako mogu da budu ugrožene, „probijene“, da li mogu da budu previše krute, to su neka od pitanja na koja bih pokušala da odgovorim.

Moj slikoviti doživljaj ličnosti i granica

Dakle, najjednostavnijim jezikom rečeno, granice su mesto kontakta, kao i mesto razdvajanja mene i moga JA od ostatka sveta. Logično, da bih imala svest o tome gde su moje granice, mora mi biti jasno i ko sam JA. Dakle, bez punog razvoja identiteta osobe, neće moći ni da bude razvijenih i zdravih granica.

Ako pogledam malo “sa strane”, na trenutak ulazeći u ulogu objektivnog posmatrača sopstvenog života, vidim da postoji jedna konstanta koja predstavlja moju ličnost, “ono što sam ja”, i da je to moje ja jasno omeđeno od ostatka sveta kojem opet sa druge strane pripada, kao i da postoji jedna konstantna “igra” približavanja i udaljavanja, odnosno, kontakta i povlačenja. Zar ne bi mogao čitav život da se sagleda na ovaj način?!

Nastavljajući ovaj slikoviti prikaz, vidim da ta moja granica predstavlja i spoljašnju granicu, mesto kontakta sa svetom, kao i unutrašnju granicu, mesto moga kontakta sa svim onim što sam ja. I takođe mogu da vidim da onda kada mi je granica zdrava, vidim da je cela, da nije ni previše kruta, ni previše propustljiva, da se ona kreće u nekakvim talasima, da mogu na nju da se oslonim. Onda mogu da zamislim kao da sam se popela na taj svoj obruč, i da sam JA ta koja određuje ritam tih talasa, ritam povlačenja ili kontakta, približavanja ili udaljavanja, imam pogled ka sebi, ka svojim mislima, uverenjima, stavovima, iskustvima, sistemu vrednosti, ka svojim osobinama, svojim potrebama, željama, a imam i svoj “alarmni sistem” koji mi u tom procesu pomaže, a to su moja osećanja. Imam i signalizaciju, što je veoma, veoma važno, a to znači da umem veoma jasno da pošaljem poruku u etar gde sam, ko sam, koliko blizu, koliko daleko, da li je DA, da li je NE, šta je ok, šta nije ok…

Pošto me je sopstvena imaginacija sada dovela do toga da sam celu ovu “sliku” smestila u nekakvu vodu, recimo da je to „voda života“, onda mogu da zamislim da će ta voda najverovatnije imati i mirne, ali i nekakve burne periode. I onda mogu da zamislim da će u periodima bure nastajati i veliki izazovi za mene i moje granice, da će postojati opasnost da se pokidaju, da propuste previše vode i potope me, možda će neko u buri pokušati da se prikači za mene i time me ugrozi, ili ću ja pokušati da se prikačim negde za nešto ili nekog i sebe time dovedem u opasnost… Možda će mi se pokvariti alarmni sistem, možda mi signalizacija neće više raditi…

Dakle, granice su nešto što se razvija sa razvojem ličnosti, promenljive su, one su srž i mesto kontakta sa drugima/svetom oko nas, ali isto tako su i srž našeg odnosa prema samima sebi. Osećanja su tu da nas upozore prilično jasno kada su nam granice ugrožene. Za optimalno funkcionisanje u odnosima sa drugima je veoma važno jasno ih verbalizovati, na asertivan način, biti dosledan u tome, znači, ako treba, ponavljati, i ponašati se u skladu sa onim što smo izrekli. U situacijama velikih životnih izazova, kriza, i naše granice mogu biti veoma izazvane i ugrožene, i važno je da to imamo na umu, a ako treba i potražimo pomoć ukoliko vidimo da ne uspevamo sami da se osnažimo i vratimo na uobičajeno funkcionisanje.

DA ili NE

Ono što čini značajan segment zdravo postavljenih ličnih granica jeste i svest o pravu osobe da drugome kaže NE, kao i mogućnost da to uradi u situacijama kada procenjuje da je korisno ili poželjno za sopstvenu dobrobit, bez obzira na neprijatnost koju će eventualno druga strana osetiti/izraziti i sa mogućnošću da tu neprijatnost tolerišemo.

Nagomilavanje situacija u kojima, svesno a mnogo češće nesvesno, podležemo unutrašnjem pritisku da nikako ne izgovorimo drugome to čuveno NE, može nas dovesti do iracionalnih uverenja da je svet zaista jedno surovo i ugrožavajuće mesto, kao i ljudi oko nas, te da nas ni pomenuti svet ni ljudi koji u njemu žive „ne puštaju na miru“ i ne dozvoljavaju nam da živimo život onako kako bismo želeli. Tek radom na sebi i osvešćivanjem sopstvenih unutrašnjih procesa možemo doći do uvida u to da zapravo imamo mogućnost, a želim da kažem i OBAVEZU, da sami obezbedimo granice svoga Ja, te da se pobrinemo da otklonimo sve unutrašnje prepreke koje nam stoje na tom putu.

Dakle, ukoliko živimo život sa pozicije „JA SAM / TI SI OK“, tada imamo jasnu svest da svako JA ima pravo na svoja osećanja, mišljenja, stavove, ponašanja, sve dok ista ne ugrožavaju ono drugo JA.

Dakle, imam pravo da BUDEM, i u tom mom BITI procenjujem mnogo puta svakodnevno da li se postavljam u poziciju DA ili NE prema ljudima, događajima, okolnostima, nekada čak i sebi samom/j. Mera mi je ljubav i prema sebi i prema drugima.