Da li ste se nalazili u situacijama da intervenišete unapred pre nego što neko nešto pomisli, pre nego što se nešto desi, pre nego nešto pođe po zlu, pre nego što…
Koliko puta ste nekome objašnjavali šta treba da oseća, kako da se ponaša, šta da odluči i kako da živi…
Koliko često se nalazite u situacijama da se zalaufate da svim snagama utičete na tok događaja, kako se nikako ne bi desilo nešto od čega strepite ili čega se plašite…
Imate li običaj da po nebrojeno puta proveravate ljude oko sebe – na poslu, u životu, u vezi – naročito ako zajedno u nečemu učestvujete, samo da ni slučajno neko ne bi napravio neku nepredviđenu grešku…
Koliko puta proveravate nešto što je u vašoj nadležnosti i za šta ste odgovorni ptre nego što to nešto pustite dalje…
Ako ste se pronašli u nekim od ovih rečenica, onda nastavite sa čitanjem, ovo je pravi tekst za vas!

Kontrola kao otpor životu – OLI metod

Osobe koje pokušavaju da žive život sa potpunom predvidljivošću i da na sve načine smanje neizvesnost života, što samo po sebi spada u jednu od nemogućih misija, jesu osobe koje posežu za kontrolom kao načinom da pruže otpor životu.
Kako da prepoznamo osobe koje pružaju otpor životu? To su ljudi oko nas koji pokušavaju da kontrolišu ljude, situacije, događaje, okolnosti, a posredno preko svega toga, život sam. Ovakve osobe možemo prepoznati po tome što je skoro nemoguće videti ih opuštene, čak i njihov odmor nekako je napet i „sa ciljem“, sa previše uloženog napora. Možemo ih prepoznati i po tome što poseduju malo životnosti u sebi, skoro nimalo spontanosti, retko radosti i vedrine. S jedne strane, kao da su „uključeni u struju“ ako posmatramo sve njihove aktivnosti, a sa druge, kao da je u njima nešto ugašeno, ako posmatramo životnu radost, vedrinu, životnost. Opisane osobe će obično biti krute u ophođenju i komunikaciji, a često će pokazivati i izvesnu zakočenost, kao da svoje impulse i emocije ne smeju nikako spontano da izraze, ni po koju cenu. U novim i nesvakidašnjim situacijama osećaju anksioznost i nisu u stanju da prime nove, neočekivane informacije, a izmene ili iznenadne promene planova za njih predstavljaju nešto poput katastrofe prve vrste.
***
Priznajem, i samo pisanje (a verujem i čitanje) prethodnog pasusa, već uliva u čoveka neku dozu napetosti, tenzije. Zašto bi neko to sebi radio? Eh, kao i po pitanju raznih drugih štetnih strategija kojima ljudi pribegavaju, i ovoj ljudi pribegavaju kada imaju od toga neku korist, takozvanu sekundarnu dobit, dakle, onda kada ne žele da ulože napor i da razviju određene sposobnosti kojih im manjka pa nesvesno osmišljavaju kako će najbolje da „žive na foru“ – bar dok im uspeva.
Ljudska egzistencija nosi sama po sebi ogromnu neizvesnost, sve, apsolutno sve što je deo čovekovog postojanja – sve što stvara, radi, odnosi koje stvara, sve za šta se vezuje, sve što voli – sve je podložno neizvesnosti i nemoguće je imati ikakvu izvesnost, garanciju, tapiju na nekog ili nešto. Živeti je, dakle, jedan veliki rizik. Nalaziti se u svakodnevnom susretu sa tolikim neizvesnostima prirodno u ljudima izaziva anksioznost, veću ili manju. Dakle, osim što je rizično, živeti je i neprijatno, izaziva u nama i neke neprijatne emocije koje bismo svi nekako rado da izbegnemo (ali „neće da može“). I kako onda da živimo?! Uglavnom tako što ćemo polako, korak po korak, učiti da podnosimo neizvesnost, da umirujemo sebe u raznim novim situacijama, da hrabrimo sebe na sve rizike življenja, i da živimo UPRKOS SVEMU. Dakle, zadatak nam je da se u potpuno neizvesnom životu osećamo koliko-toliko sigurno i bezbedno, i da bez obzira na neizvesnost ishoda nekog ili nešto biramo, ulažemo se u nešto, nešto stvaramo, radimo, nekakve odluke donosimo, neke planove sprovodimo u dela…
Nekim osobama je ovaj zadatak teži nego ostalima, pa će razvijati neko drugo kako, a ono što je sigurno kada govorimo o osobama koje su razvile neke od pomenutih strategija kontrole, pribegli su im veoma rano u životu, već negde oko druge godine života, kada dete počinje da uči po prvi put da kontroliše svoje sfinktere.
Dakle, kada osoba nije u stanju da razvija svoju toleranciju na neizvesnost, onda će razvijati kontrolu kao strategiju, postaće ono što je u narodu prepoznatljivo kao „kontrol frik“.
Praktično to izgleda ovako…
Pokušavajući da izbegne neprijatna osećanja sa kojima ne ume da se nosi, osoba će činiti sve što može da izbegne bilo kakve situacije u kojima bi ih mogla osetiti. Pokušavaće veštački da neizvesnost života preokrene u kontrolisanu izvesnost:
  • ljude koje bi je mogli napustiti, odbaciti, vezivaće za sebe svim mogućim raspoloživim tehnikama manipulacije, „kupovaće“ ih, činiće im, pomagaće im kako bi ih time kasnije ucenjivala… dakle, sa strahom da bi je neko mogao odbaciti razračunavaće se time što će pokušavati da zarobi drugu osobu krivicom, strahom, dužničkim ropstvom, ili kojom god raspoloživom tehnikom manipulacije. Time će sprečiti sebe da ostvari ma kakav autentičan ljudski odnos, povezanost, bliskost, ljubav koje tako silno želi;
  • pošto svaka vrsta neizvesnosti ili nejasnoće izaziva anksiznost sa kojom osoba ne ume da se nosi, pokušavaće da unese red u svaku moguću oblast života, koristeći varijacije na temu iz prethodnog pasusa i sa svojom decom, svojim saradnicima, prijateljima, rođacima, ljudima koji za tu osobu rade, lišavajući se životnosti u odnosima i situacijama, ne dozvoljavajući ljudima oko sebe ni korak spontanosti, slobode, kreativnosti;
  • pored kontrole usmerene na spolja, na ljude i situacije, osoba će pokušavati da kontroliše i sebe, težeći ka tome da se uvek ponaša po unapred utvrđenom, rutiniziranom pravilniku, sledeći jasno uspostavljen sistem dozvoljenih ponašanja, osećanja i razmišljanja, iz čega proističu sterilnost, rigidnost i inhibiranost načina življenja;
  • neke osobe će posezati i za time da se nađu i same u odnosima u kojima će biti kontrolisane, jer će, koliko god to zvučalo neverovatno, dozvoljavajući da budu kontrolisane, zapravo misliti da kontrolišu osobu koja njih kontroliše. Uostalom, ako je jedini način da ispolje „ljubav“, bar ono što kao ljubav prepoznaju, kontrola, onda će se osećati sigurnije u kontrolisanim uslovima, a u krajnjoj ruci, prepoznavaće takav odnos kao odnos ljubavi.
U svojoj krajnosti posezanja za kontrolom kao stilom pružanja otpora životu, osobe mogu da razviju opsesivno-kompulsivni poremećaj.
Vežba
Ukoliko ste se prepoznali donekle u prethodnim redovima, evo jedne zgodne vežbe koju biste mogli da pokušate da primenjujete u tipičnim situacijama u kojima pribegavate kontroli. Možete je raditi na dva načina, tako što ćete:
  • zaustaviti ponašanje kojem biste uobičajeno pribegli, zastati nasamo sa sobom i zapitati se „KOJE SVOJE OSEĆANJE SADA POKUŠAVAM DA IZBEGNEM?!“ ili
  • vratiti se na situaciju u kojoj ste posegnuli za kontrolom i onda je obraditi naknadno, pitajući se „da nisam posegao/la za kontrolom, emocija koju bih osetio/la je ___________“.

Zatim počnite da tražite u sebi odgovor na to zašto to osećanje izbegavate, tragajte, posvetite tome neko vreme. Ključno je razumeti svoje osećanje, odakle i zašto ga osećamo, i pronaći ono što vam je potrebno kada se tako osećate da se umirite. Ponavljati svakodnevno.

Ukoliko vam ide teže, uvek se možete obratiti stručnoj osobi da vam u tome malo pomogne.

Za kraj

Umesto zaključka, evo par rečenica koje možete čak sebi negde da zabeležite kao neku vrstu podsetnika kada se zaboravite:
Jedan od mojih razvojnih zadataka jeste da upravljam svojim osećanjima, da ih razlikujem, prepoznajem, razumem zašto se u određenim trenucima tako i tako osećam. Kada svoja osećanja razumem, onda ću umeti i da neutrališem njihov intenzitet tako da mogu promišljeno i odgovorno da postupam. Ukoliko to ne naučim, težiću da kontrolišem sebe, druge ljude, situacije i događaje, jer ću posredno, na taj način, kontrolisati mogućnost pojavljivanja određenih emocija koje želim da izbegnem. Cena koju za to plaćam je nizak kvalitet života, stalno osećanje umora, svakodnevni napor i trud kontrolisanja, odsustvo ljubavi, radosti, spontanosti, slobode, i životnosti u nečemu što se zove moj život. Izbegavajući svoja neprijatna osećanja, smanjujem intenzitet i onih prijatnih. Želim da opet osetim život u sebi i spreman/na sam da osećam sva svoja osećanja i da učim kako da ih regulišem.