Jednom mi je neko rekao da sam Plavi dijamant .
Ubrzo posle toga, počela su prebacivanja da su mi ivice nekako previše istaknute i da prelamaju svetlost loše, pa mnogo upadam u oči. Počela sam da se krijem od svetlosti.
Nije vredelo, pa je neko ko se mnome kitio, počeo da me odbacuje u stranu, i postajala sam smetnja, žuljala sam, postala nezgodna, sve mi je bila nejasnija sopstvena svrha. U užasavajućoj borbi da opet zasijam i čujem pomenute reči, počela sam da se gasim.
Toliko sam se ugasila, da je plavi dijamant polako postajao kamen spoticanja.
I postao na kraju meta koju treba na bilo koji način razbiti u što više komada. Da ne smeta i da ne spotiče, da ne upada u oči i da ne žulja gde god se stavi.
Ipak, prešao se lovac na dijamante. Dijamante ne možeš da razbiješ na sitne komade, ako ne znaš šta su, samo ćeš ostati bez njih.
Međutim, i ja sam se prešla, onda kad sam, zaboravljajući ko sam, želela da po svaku cenu budem nekome Plavi dijamant .

Ako neko dođe i kaže ti velike reči koje udaraju u najtananiju metu, tamo gde živi tvoje najidealizovanije i najgrandioznije malo ja, znaj da si kupio kartu do pakla. I ne brini, pre ili kasnije svakome dođe na red ta mnogo važna lekcija.

Dok ti postavljaju krila (a znaš da ljudi nemaju krila), ni ne pomisliš koliko će da boli kad ih budu sekli. Na tom mestu, ipak, dobićeš ruke da njima stvaraš ono zbog čega si i sam stvoren. Jedino što ti ipak ostaje da uradiš – potrebno je da doneseš odluku.

Mislite o tome,
Olivera Milutinović