Ako ste talentovani, kreativni, imate neki dar, imate stvaralački nagon i potrebu da se izrazite na ma koji način, ali vas sputavaju stid, nesigurnost, preispitivanje, pa sami sebe sabotirate u želji da se izrazite i pokažete svetu, i živite u muci stalnih pokušaja i pogrešaka da konačno budete dovoljno dobri, ovo je moguće tekst za vas. Ovo nije tekst o narcističkom poremećaju ličnosti, niti prikaz narcisa kao manipulatora i nekoga ko će vam uništiti život. Ovo je priča o narcizmu unutar svakoga od nas, o onim ostacima infantilnog, dečjeg narcizma, koji je u dečjem dobu neophodan, a u odraslom nezdrav i kao takav ume mnogo da nas košta – življenja svojih punih potencijala, životnog zadovoljstva, samoaktualizacije, sazrevanja, izlaganja, dobrih odnosa sa sobom, drugima i svetom… Pa da počnemo…

Mali narcisi

Deca su mali narcisi. Vole da im se dive, u svakom smislu. Uživaju da se pokazuju, naročito u fazi razvoja od neke treće godine. Razvijaju fantazije o svojoj posebnosti i svojim posebnim nadarenostima, i sve ovo nabrojano je sasvim u redu. Sasvim je u redu, a važno je da razumemo i čemu služi. Obično sve nešto što je mnogo veliko i izraženo služi tome da prikrije nešto malo i nedovoljno, pa tako je i u ovom slučaju. Dakle, kako da preživim toliku bespomoćnost i zavisnost od drugih u svemu?!

Kada bi se ova unutrašnja dinamika pretočila u reči, moguće je da bi zvučalo bi ovako: ma da li sam ja stvarno tako mali i nemoćan, i bespomoćan, i u svemu zavisim od mame i tate?! Ma neeeeeeee, ja sam u stvari mnooogooo moćan, ja mogu samo da pokažem rukom i svi skaču, čine mi ono što mi treba, sve se vrti oko mene, nije tačno da sam ja mali i nemoćan, ja sam mnogo važan i moćan! NIKO KAO JA! I ja sve mogu, baš sve, i evo kako mi se svi dive kad samo napravim korak! Kako samo sijaju oči mami i tati kad me gledaju, pa mora da sam ja jedno posebno stvorenje, vredno pokazivanja, i moja postignuća su mnogooooo velika i ja zaslužujem divljenje. Ja druge činim srećnim, ja utičem na druge ljude, ja sam mnogo moćno biće!

Takođe, u tim svojim egzibicionističkim izlaganjima često dobijaju potvrde svojih fantazija, ali ne uvek i ne u svakoj situaciji i sa svakim. Dakle, u sliku uvodimo i reakcije značajnih osoba na ispoljavanje detetovog narcizma. Onda kada pomenute reakcije drugih izostaju ili dobije suprotne od očekivanih u skladu sa realnošću, dete doživljava narcističku povredu, ali i mogućnost da realnije sagleda svoje stvarne talente, sposobnosti, veštine i postignuća, i polako prevazilazi svoj narcizam. Mic po mic, dete sve više iz realnosti dobija potvrdu nekih svojih moći ili naprotiv i često – poruke o svojim ograničenjima. Dakle, put do izlaska iz narcizma popločan je narcističkim povredama, a isto tako i širenjem svesti o sopstvenim ograničenjima. Ako nema testiranja u realnosti, nema ni svesti o ograničenjima. Ako nema ograničenja, nema ni izlaska iz narcizma. 

Narcis i skriveni narcis na moj način

Idealno bi bilo da dete dobije autentične, istinite aplauze, divljenje, odobravanja, potvrde i pohvale na ono što je zaista vrednost, kao i da dobije objašnjenje onda kada takve reakcije izostaju, a isto tako i grdnju i kritiku onda kada je stvarno zaslužuje. Ono što se u praksi s jedne strane ponekad dešava je da dete dobije preterano divljenje na svaki svoj korak, te zbunjeno ne može da uvidi nikakvo pravilo kada je i šta je zaista vredno divljenja, a kada i šta ne. Dete oseća da je nešto u svemu tome lažno i neiskreno, te u dubini duše počinje da razvija sumnju u sebe, ali kako mu prija ta lažna slika, ne bi da je se odrekne, i počinje da razvija mehanizme da je kao takvu zadrži i pribavi po svaku cenu. Nema dovoljno narcističkih povreda, dakle, govorimo o budućem narcisu. Druga varijanta je da dobija poruku da ništa nije dovoljno dobro da bi dobilo pozitivnu, potkrepljujuću poruku, što opet dete onespokojava, razvija sliku o sebi kao nedovoljnom u tome, tome ili tome (previše narcističkih povreda), ali zadržava i nekakvu prikrivenu fantaziju da ako bi ipak nekako uspelo da napravi to nešto mnogo veliko i posebno, da će konačno popraviti stvar (narcistička odbrana). Tada govorimo o budućem skrivenom narcisu.

U oba slučaja, postoje neki stvarni talenti, veštine, znanja, postignuća, koja to maleno biće poseduje. Međutim, kako u oba slučaja izostaje adekvatna, jasna, uvremenjena i istinomerna povratna informacija, odnosno, reakcija na to, u prvom slučaju dete će misliti i osećati, a samim tim se i ponašati kao da mu takva jedna velika, grandiozna, potkrepljujuća reakcija uvek pripada, dok će u drugom slučaju misliti, osećati i ponašati se kao da mu ne pripada nikad, ali će to zapravo silno želeti (skriveno).

U prvom slučaju dete se razvija u osobu koja će isključivo želeti da pribavi divljenje, uvek i po svaku cenu, bez ikakve sposobnosti da se testira u realnosti i sagleda svoje realne sposobnosti (što znači i ograničenja), te će prirodnu razvojnu potrebu svake ličnosti da se razvija do pune mere svojih potencijala zameniti potrebom za divljenjem po svaku cenu. Samim tim, narcis ne može drugima, životu, svetu da daruje ono što stvarno ima, već razvija raznorazne manipulativne obrasce da od drugih, života, sveta, pribavi po svaku cenu ono što njemu treba.

Sa druge strane, skriveni narcis razvija fantaziju o tome da će, kad konačno jednom uspe da napravi to nešto mnogo veliko, posebno i izuzetno, uspeti da zasluži to isto divljenje, koje isto toliko silno želi ali ne veruje da mu pripada. Zahtevima prema sebi da „to nešto“ mora da bude dovoljno veliko, izuzetno i posebno, dovešće do minimuma svoju sposobnost da se izloži i oproba, i rizikuje da se prikaže, te rizikuje i da opet potvrdi da nije dovoljno vredno. Samim tim ni skriveni narcis nije u stanju da drugima, životu, svetu podari ono što zaista ima, a svoju prirodnu razvojnu potrebu za ostvarivanjem pune mere svojih potencijala zameniće potrebom za sigurnošću i bezbednošću od novih narcističkih povreda.

Dakle, narcis nije imao dovoljno narcističkih povreda da bi se narcistička ljuštura sa njega svukla i otpala, a skriveni narcis ih je imao previše u startu da bi se kasnije iz svakog mogućeg izlaganja povukao kako bi se zaštitio od novih, te se opet narcizma ne oslobađa do kraja. I tako izgleda prikaz dva lica narcisa na moj način.

Narcizam kroz jevanđelsku priču o talantima

U toku pisanja ovog teksta pade mi na pamet Jevanđelska priča o talantima, pa ću je ovde preneti u celosti. Pomislih da se može tumačiti i kao priča o narcizmu.

Jevanđelje po Mateju 25 glava.

14. Jer kao što čovjek polazeći na put dozva sluge svoje i predade im blago svoje;

15. I jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći; i odmah otide.

16. A onaj što primi pet talanata otide te radi s njima, i dobi još pet talanata.

17. Tako i onaj što primi dva, dobi i on još dva.

18. A koji primi jedan, otide te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svoga.

19. A poslije dugog vremena dođe gospodar ovih sluga, i stade svoditi račun sa njima.

20. I pristupivši onaj što je primio pet talanata, donese još pet talanata govoreći: Gospodaru, predao si mi pet talanata; evo još pet talanata koje sam dobio s njima.

21. A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.

22. A pristupivši i onaj što je primio dva talanta reče: Gospodaru, predao si mi dva talanta; evo još dva talanta koja sam dobio s njima.

23. A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.

24. A pristupivši i onaj što je primio jedan talant reče: Gospodaru, znao sam da si ti tvrd čovjek: žanješ gdje nisi sijao, i skupljaš gdje nisi vijao;

25. Pa se pobojah i otidoh te sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti tvoje.

26. A gospodar njegov odgovarajući reče mu: Zli i lijeni slugo, znao si da žanjem gdje nisam sijao, i skupljam gdje nisam vijao:

27. Trebalo je zato moje srebro da daš mjenjačima; i došavši, ja bih uzeo svoje sa dobitkom.

28. Uzmite, dakle, od njega talant, i podajte onome što ima deset talanata.

29. Jer svakome koji ima daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega.

30. A nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba.

Talanat (ili talenat) je bio jedinica mere (otprilike 26,2 kg) i ujedno najveća novčana vrednost kod Helena i na helenističkom istoku. Srebrni talanat je vredeo oko 6.000 denariusa. S obzirom na to da je denarius bio uobičajena radnička dnevnica, talanat je otprilike vredeo dvadeset godina rada običnog čoveka (izvor: https://sh.wikipedia.org/wiki/Pri%C4%8Da_o_talantima).

Ovo, pak, kako se tradicionalno tumači, nije priča o bankarstvu, kamatama i oplođivanju novca, već priča o talentima, darovima, većim ili manjim, sa kojima je svako od nas došao na svet. Ljudi smo pa nas u raznim fazama našeg sazrevanja i sagledavanja sebe muče različita pitanja na ovu temu. Ona mogu biti egoistična i narcistička na početku, kada silno uživamo u „veličini“ onoga što nam je dato, kao u sopstvenoj veličini. I to je normalno. To je početak, sagledavanje da imam, posedujem nešto, po čemu sam poseban/na, i što mi bez testiranja u realnosti i oprobavanja toga šta sa tim mogu da „oplodim“, stvorim, talenat sam po sebi deluje mnogo veći nego što jeste, a njime i isključivo njime definišem sopstvenu vrednost. Sa druge strane, u sliku ulaze i drugi, oni koji su dobili više ili manje, ko deset, ko pet, ko dva, kao u priči. Tu su najčešća pitanja zašto je neko dobio deset, a ja samo pet ili dva, a unutrašnja borba se opet ne odnosi na to šta sa onim što sam dobio, već se svodi na borbu sa zavišću.

Tek sa realnim sagledavanjem SVOJE mere, i sa iskustvom isprobavanja u realnosti sa onim što mi je dato, počinje stvarno, suštinsko bavljenje sobom, svojim darovima i svojom odgovornošću nad tim kako ćemo tim darovima uzvratiti Tvorcu, životu, kako ko već gleda na to.

Zašto povezujem ovu priču sa narcizmom? Zato što i narcizam, onaj koji zovemo infantilnim, onaj koji nismo prerasli i oslobodili ga se onda kad mu je vreme bilo, vidim kao tu zgrčenu ruku koja čuva „svoje blago“, škrto ga držeći i stežući daleko od svetlosti dana, od očiju drugih, diveći  se sebi kroz njega i želeći da nam se i drugi dive bez ulaganja ikakvog truda, napora, i bez sposobnosti da na otvorenom dlanu pogledamo šta nam je dato da darujemo drugima.

Umesto zaključka

Narcizam ima svoju razvojnu utemeljenost i funkciju, on je tu da naše još krhko i nejako biće sačuva od surove realnosti. Kako naše sposobnosti izlaganja životu rastu, tako i zaštitne funkcije tog narcizma opadaju i prestaju da nam budu neophodne. Ukoliko ih ostane i kasnije, ometaće naš razvoj i činiće da i dalje, na sve moguće načine, ruku držimo zgrčenom nad svojim darovima, ili ih držimo zakopanim kako bismo ih sačuvali, u prevodu, vratili neraspakovane. Međutim, u svakome od nas tinja i taj plamičak suštinske ljudske potrebe da se ostvarimo, da ostvarimo svoje potencijale, da odgovorimo svojim delima na poziv kojim naši darovi žive u nama. Da bismo to mogli da činimo, potrebno je da razvijemo i jednu meru svesti o sopstvenim ograničenjima, kao i svest o tome da vredimo ne onoliko koliko nam je dato, ni onoliko koliko smo sa tim u krajnjem ishodu postigli, već onoliko koliko smo svojim trudom svoj dar dali drugima i životu, uzvraćajući na sve što nam je poklonjeno.

Mislite o tome,

Olivera Milutinović