Moja iskustva sa one druge strane, iskustva kao klijenta na psihoterapiji, stvarno su šarenolika. Želela sam da „probam“ različite pravce, da nađem šta mi odgovara. Uglavnom su moja iskustva bila veoma lepa i zahvalna sam na svakom minutu provedenom u otkrivanju lične istine. Kada pomislim na neke seanse koje sam doživela, a verujte mi da neke trenutke tako živo pamtim, neke rečenice su mi ostale urezane za vjeki vjekov, sećam se nekih uvida i tih osećanja koja su ih pratila, čini mi se sva živopisnost života urezana je u njima.

Begunci sa terapije

Danas sam razmišljala o ljudima „pobeguljama“, ili beguncima, onima koji se pojave kod terapeuta, dogovore nešto, dođu nekoliko puta i nestanu bez ikakvog objašnjenja, bez javljanja, kao da ih nikad nije ni bilo. Kada mi se to prvi put desilo, i to sa klijentkinjom koja je dolazila već nekoliko meseci, silno sam patila. Bila sam tako tužna i povređena, i stvarno sam patila što se to desilo, preispitivala sam se dugo, dugo vremena pokušavajući da shvatim gde sam pogrešila, šta sam pogrešila, šta sam to uradila, čak sam osećala i nekakav strah usled odgovornosti, strah od toga da sam nešto pogrešila i možda i naudila klijentu. Pitala sam se i kako je mogla, kako je to moguće, a toliko sam se dala, pa zar je to ljudski… Puno mi je pomogao moj terapeut da to prevaziđem. Vremenom se nekako naviknete da se i to dešava, mada mi se čini da ne mogu nikad potpuno da oguglam. Jer, znate, i mi terapeuti smo ljudi, i imamo osećanja. Volimo ljude, i volimo kada imamo priliku da učinimo nešto za njih. Nije lako kada nam se vrata zatvore bez objašnjenja, jer je povratna informacija nešto što nam je dragoceno poput najvećeg dragulja. Povratna informacija i o onome što radimo dobro, a naročito o onome što radimo loše, krucijalna je za naš rad na sebi i naše usavršavanje. Naravno, supervizija je tu da nam pomogne u tome, ali je živa reč od živog čoveka, učesnika u samom procesu, stvarno najveća dragocenost.

I tada mi je kliknulo, u tom mom razmišljanju, da sam i ja jednom bila ta ista pobegulja. Da, ja sam pobegla sa terapije bez ikakvog objašnjenja. Evo i zašto.

Moje iskustvo begunca

Naime, u jednom veoma dramatičnom trenutku mog života kada sam od psihologije, terapije, posla u struci i od same sebe, bila udaljena milionima svetlosnih godina, desilo se da mi je dobra i brutalno iskrena prijateljica, slušajući bujicu reči kojom sam joj opisivala šta mi se trenutno dešava, rekla: „Pod hitno da kreneš na terapiju, tebi treba pomoć!“ I nije mi bilo pravo, mogu da vam kažem, bila sam baš nekako ljuta na nju i takvu slobodu da me tako verbalno ošamari, ali sam je poslušala, i počela sam da tragam preko prijatelja za terapeutom. I šta se desilo, desilo se da sam stupila u kontakt sa terapeutom preko preporuke, koji dolazi u moj stan (da, neobično, ali meni sluđenoj moglo je svašta da promakne), nisam dobila nijedan jasan odgovor na pitanje koji je pravac psihoterapije u pitanju, cena seansi je bila duplo veća od uobičajene cene seanse u Beogradu, ali sam ja pristala na sve, izuzetno anskiozna, uplašena, sa veoma niskim kapacitetima da bilo o čemu rasudim zdravorazumski. Trebala mi je pomoć očajnički. Bilo mi je lakše kad sam izbacila iz sebe sve ono što me tišti, zapravo na prvom mestu ono što mi se stvarno dešavalo tada i što je prevazilazilo sve moje moći da se sa tim izborim. Međutim, još uvek se sećam jasno mnogo godina kasnije, da mi je cena bila prevelika čak i za moju tada prilično veliku platu, da mi se nije dopadalo što sam dobijala savete tipa da treba da unesem neke biljke u taj prostor u kojem živim, i što sam dobijala ogromnu listu knjiga koje treba da pročitam. Izdržala sam svega tri seanse i naravno, pobegla sam iz situacije. To je tada bilo stvarno jedino što sam bila u stanju da uradim, s obzirom na moje kapacitete.

Danas ipak smatram da je tu bilo i moje odgovornosti, utoliko što sam ignorisala svoje nepoverenje, i što sam ugovorila sa nekim nešto što sam u startu znala da mi je teško da ispoštujem (mislim na finansije). Nažalost, i sam moj čin takvog ulaženja u dogovor sa nekim i posledičnog izbegavanja odgovornosti, dodatno je uticao na moje već srozano nisko samopoštovanje, samopouzdanje i osećaj lične (bez)vrednosti. Dakle, ovakvo iskustvo, umesto da mi pomogne, samo se posložilo kao šlag na već gotovu tortu urušavanja moje ličnosti i njenih kapaciteta usled krize u kojoj sam se nalazila.  Takođe, sa profesionalne strane i iz iskustva koje danas imam, smatram da je trebalo da dam povratnu informaciju osobi za koju se i dan danas pitam da li je uopšte edukovani psihoterapeut.

Zato, saveti za vas…

Zato, baš zato što sam imala i ovakva i onakva iskustva, i zato što sam i sama jednom bila „pobegulja“ sa terapije, i zato što je psihoterapija dragocenost koja mi je pomogla da menjam sebe i svoj život na bolje, i zato što ja danas sedim sa one druge strane i pomažem drugima (nadam se) da dožive slično iskustvo, baš zato pišem ovo za nekoga ko možda želi da krene na terapiju, ali ne zna šta ga čeka, odakle da krene i šta je sve važno da zna:

  • Psihoterapeuti su ljudi, nisu mađioničari, sveci, sveznalice, sveznadari, bogovi, niti imaju nadljudske sposobnosti. Pošto su ljudi, važno je da vam se bar malo dopada ta osoba koju vidite prekoputa, da vam je makar toliko prijatno kao kad upoznajete bilo koga drugog na svetu i jasno vam je da želite da nastavite razgovor;
  • Ukoliko imate bilo kakve nedoumice o tome koje je orijentacije u psihoterapiji taj terapeut, i šta to znači konkretno u vašem radu, slobodno pitajte. Nekim osobama je to važno, i onda je stvarno važno i da pratite sebe i da tražite neke odgovore i pojašnjenja;
  • Kada na početku dogovarate osnovne stvari o vašoj saradnji, kao što je ritam vaših dolazaka, cena, veoma je važno da budete iskreni i da kažete istinu, naročito onda kada sigurno znate da ne možete da priuštite mesečno toliki izdatak. Možete da pokušate da se dogovorite onako kako je moguće i izvodljivo za vas. Kao i u životu, zašto biste davali reč nekome za nešto što odmah znate da ne možete da ispunite?! Baš se nekako neprijatno osećate tada, zar ne?!
  • Neki ljudi nađu svog terapeuta iz prve, jednostavno im se posreći, a neki malo duže lutaju i promene ih nekoliko dok ne pronađu ono što im treba. Sve je to ok, i ništa nije pogrešno, nismo svi isti. Tražite i naći ćete. Nije glupo da odustanete nakon prvog razgovora i tražite dalje, ako vam je potpuno jasno da to nije osoba sa kojom biste mogli da radite na sebi;
  • Za psihoterapiju nije potrebno da se pripremate zato što ste vi najveći stručnjak na svetu za sebe, i znate sve što treba da znate i što niko drugi ne zna o vama;
  • Psihoterapeut nije vaš prijatelj, ali slobodno, pri izboru terapeuta neka vam bude i to pitanje u glavi – da li biste se družili sa tom osobom, da li biste sa tim nekim želeli da provodite vreme. Lepo je ako pronađete sebi takvog terapeuta da ćete se radovati odlascima na terapiju, jedva čekati da ispričate ono što želite, i imati jedan lep ljudski odnos tom osobom (da, setite se, i oni su ljudi).

Najvažnije…

I na kraju, slušajte sebe, i sigurna sam, nećete pogrešiti. Najbolji izbori su oni koje napravimo srcem sa dovoljno prisutnog zdravog razuma koji ipak vidi ponešto što srcu promakne. Jer, ako imate sreće i ako ste na pravom putu, birate ne samo psihoterapeuta, nego osobu koja će vam jedan značajan vremenski period biti važna, bitna, koju ćete redovno viđati, prema kojoj ćete osećati emocije, razne, sa kojom ćete deliti najintimnije i najpoverljivije sadržaje. Biće to neko sa kim ćete moći slobodno da budete vi, u procesu rada na tome da živite jedan bolji, kvalitetniji, ispunjeniji život, budete autentičniji, zadovoljniji, i radosniji u njemu. Nije to baš mala stvar, zar ne?!

Mislite o tome,

Olivera Milutinović